Земунски гласник

многе мајке чеето се радије врте, лега и саме ћери њихове, и она мамица, 1пто неможе по сахата по к ући да ходи, кадгод целу ноћ преигра. Мени се допада онај закон Бернеов, што вели: ни једна жена која пређе тридееету годину, да се више не меша у младићске послове, јер тако би мама имала времена да мотри на своју ћерку, и тако би се сачувао мир многим људима. Та и осим Берна прате многе мајке своје ћерке на игранке, па кажу: „за љубав моје ћерке мораћу и ја доћи," али „леп изговор новаца вреди." То је само „да се власи не сећају," јер у томе скрива мамица своју праву жељу, и ретко кад да зна лева рука (мама) шта десна ради (Фрајлица). Женскима је слава, кад знајудобро играти, и кад се небрину за кућу и кујњу. То али држи кућу „на гласу!" Мајка је најсретнија, кад види где јој ћерку на игранци један пусти а други ухвати, па држ' терај у наоколо по оној соби док год може дисати. Но правој је Српкињи већа слава, кад зна добро кућом управљати, кад је добра мати и брижна домаћица. Али што дикла навикла! Што младост научи, старост ради. Они играју, играју, догод мрт не каже —- амин! Играње је кретање, које служи здрављу нашем. Особито је добро за женске; јер у пролеће, кад не играју, нриметиле' су се неке шкодљивости код њих, што у зиму нема. Играјте дакл.е, Лепотице, кад вас понеее звучпа свирка, играјте у вашим цинелицама, које су тако лаке, као и рукавице ваше, играјте, али скромно и умерено, а пе тако, да се не можете доста набрисати зноја еа лица вашег, и да вас већ пара изда. те изнемогли падате крај мамице или каквог грешног удварача на столицу. СетиТе се многих лепих сестрица вашнх, иа и браће наше, које је бееомучна игра пре времена хладноме гробу предала! Многи који не знадоше на игранци, шта је доста, не могоше сутра дгшниречи проговорити. Питам га: ,.Шта ти _је?" Каже: „Бес га знао, не знам шта је: нешто ме стегло !" Вере ми, то неби био никакав деспотизам, него баш нраво доброчинство, кад би се царедило, да с т.аквим баханткињама београдска гшлиција игра, на да их држи мало у шк])ипу. Игралиште је за женске, што је за мушке тркалиште. Ту с.е узајмице најбоље развијају чаролије. Играчица

се боље допада, него она што не нгра (а по душевној вредиости, колика разлика између њих може бити). Нашем времену, што толике мекушце рафа, треба гимнастика, нашем времену, у којем се људи толико жеиидбе плаше, треба чаролије. Што се задовољетва тиче, ту неби требало да се полиција меша, а много мање, да уживање ускраћује, него игрању, што већ с беснилом граничи, томе треба стати на пут. Осим тога требало би још искоренити то „ангажовање," јер то не проистиче свагда из љубави, него се врло често спарују по „рангу," по „племству" и „високоротству," ато је противно друштвеном духу. Тако је многа „госиођиЦа" „ангажована" за целу зиму, па странац какав нема ским да игра, или се мора задовољити с каквом, што „продаје першун." Зашто би то било дело великога милосрђа, кад би се то отклонило, и кад би полиција пазила, да се ни један „валцер" или „трамблан" не игра, или дотле, док не буду наше ленотице вољне, да га се саме одреку, да пази, да се ни једна од онаких игара не игра више од десет минута или хајде што му драго четврт сахата, па онда да дође велики одмор између њих. (Сад као да гледим драге лепотице, како се мршти на ме због овога рецента). Многе ће рећи, овај ваљда није играч кад се тако обрецује на игру, или је може бити много играо, па је сада еит. Иетину да кажем, мене пе може игра развееелити, али кад сам весео могу заиграти. А на тим осветљеним и заптивеним „баловима" и „беседама" играо сам само кад ме гурну, гга кажу: „Видипт ону с'ирбтицу, где тужи, коју нико и ие тледи; иди је узми, па играј с њоме!" Но брзо сам се и тога оетавио, па сада радим као неки миниетар мадритски, који је морао с крал,ицом играти, јер му је краљ заповедио, и он за спомен те чаети завери ее, да неће више пикада играти. Осим ових игара, које нам окужиши наше „беседе," и које се и.гра-, ју на '„кренцхенима" и „баловима" код иае, ваља још да Споменем „маскенбал тим пре, што смо га, на жалост, имали ирилику већ и код нас видети. Истипа за ОКО је шарено, па можда и угодно, кад види стотииак свакојак*их слика и прилика, или као што је у Бечу па пр.

по пет хиљада душа, али питајте чисто и непокварено срце, које воли и чува неоскврњену природу свога народа, питајте га, како му се допада, на ће вам с, болом одговорити. Или причекајте до сутра, после „маскенбала," па ће те видети красна лица, чућете иоловирицу где кашље и где се превија од рематизма, што је јединим докторима добро догало. То је што ће те видети и чути, а друга „збитија" нећу ни помињати. Од таквих забава ваља се гнугаати. Најраспугатеније маекараде биле су на двору краља Хајнриха 11Г, где се на један миг све свеће погасе. Треба узети и само име одкуд долази, „редут од — Н (1оИо, гр <1 ш1." Да не завргаимо овај жалосно весео чланак бага са свим тако тужно, рећи ћемо, да јогаи горих игара има. То су оне игре, кад их мораш играти. Има једна Француска пословнца, гато каже: „ко игра, та ј напредује!" али, ево јада, ми играмо, па не напредујемО него пропадамо. Оне игре, гато их играга из нолитике еа госнојом мамицом или тетицом какве лепојке, или из милосрђа са каквом баба ■—■ девојком, то јога и нодНоси, јер се окренеш два иут три, иа доста, па држи овда за „Фрајлицу." Много је тежа она игра, где се с бичеМ тера, као сироте црнце па лађама јвихојзи здравЉа ради. ТТТ то се меие тиче, ја се за сретнога држим, тпто ме се не тичу ти |„трамблани", „контратанци", „Коуилони:," „мннети," „валцери" „ттолке" и како се све зову. „Полнига" ..гаотипт," „мазуриш," „козакипт," то је „роморанка" за ме: а шт.а је „позиција" и „еајтен-пас," „кверпас" и „рик-нас" — то ти ја и не знам. Можда ће се наћи когод, тта ће казати, да је доста срамота. За тај елучај, ја се ево још еада шјлазим. па ка;кем, да је доста срамота за 4>пе, који тако миеле. А најпосле, "еви су људи играчи. Свет је велики бал. Људи су маске на томе ба-лу, где-.ираве голе и еујетне• иараде. Иа ако се баш и превариш, нигата — евет је велики бал, људи еу маске. Ово лаекан.е игри , које ее свима Женскима — зиам зацело — допало , нашао сам у мудром „Демокриту" и написао сам га иоњему за моје Српкињице и Сричиће. Њиме сам хтео, да им омилим све те игре и тако играње. Колико сам иостигао цељ, показаће нам ттрва идућа — Српска беееда. С. И.

Издаје и уређује: И. К Соирон

Сопропова нечатња у Земуну.