Земунски гласник

152

СУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. Д р у г н д с о. Наетавак. 7. А у с т р иј а н ц и. Да бацимо, пре свега, још поеледњи поглед на иеторију царства, од како је Максимидијан оставио престолницу и повукао се у Орицабу. Француски посланик приспео је у Вера-Круцу с налогом његова цара, да сва сретства употреби, како би само цара приволео, или да захвали на престолу, иди да се врати у Европу. Њему се придружио и Базен, па је доносио цару најнесретније гласове о војсци, само да би сломио одважност Максимилијанову. 31. Октобра заузели су републиканци Оаксаку, а за тим редом многа друга утврђења, и све се више п])иближи1:аху преетолници. Максимилијан је видео, да се катастроФа, којој се он надао, већ са свим приближила, па је у Орицаби сазвао ванредни савет министарски. У једноме маниФесту разложи сам народу, како се Француска с Америком сложила, и да ће се он својевољно одрећи престола, ако ће то мир у земљи повратити. У оовету беху само двојица за то, да се одрече престола, с тога је цар предао владу државном савету, док глас народа не реши то нитање. Максимилијан оде међу тим у Пуеблу, да нареди утврђење, а предлог Францускога посланика отсудно одбије" То је заслуга кабинетскога шеФа Елоаиа и оца Фигпера, јер они гбворише цару, како је то срамно за њега, да се као нрогнаник^ не свргаивши овде ништа, у своју домовину врати, где би сада мањи и тамнији био, но префе. И то успали частољубивога и поноситога цара, и он остаде. Максимилијан се дигне из Пуеблу 3. Фебруара и дође у престолницу 19., где га грађанство, које га још није изневерило радосно дочека, али је тај дочек опет био само одсенак од онога сјајнога и свечанога уласка његовог, кадје пре две године за цара с царицом дошао. Опасност беше велика. Французи одлазе, а Јуарец се приближује престодници с војском од 18.000 људи. 3. Фебруара отишао је Базен са својим штабом, а 6. Фебр. оставиле су престолницу и последње чете фраццуеке,

Реиубликанци докераше цара до дувара. У престолници се није више могао држати. Остави малу посаду, а с оеталима продре некако кроз војску и утврди се у Кверетару. Имао је свега 15.000, људи у граду. И тако се царство још држало у Мексики, Кверетари, Пуебли и ВераКруцу. Народ је свуда пристајао уз републику, и скупљао се под њезину поиедоносну заставу. Најбољи и најчувенији људи беху уз њезиног претседника, а око цара све саме лаже, подлаци и пузавци. Короиа дошао је са здравом, новом војском и опсео је с Ескобедом Кверетаро, а ПорФирије је подсео Пуеблу. Међутим догоди се нешто важно. Једна чета Аустријанаца нродре ноћу кроз републиканску војску у град. Вођ им је био Јосиф —- Аустријанац, онај, што је два пут опомињао цара потајно против Лопеца. Сутра дан зовне га цар к себи, јер је чуо за јунаштво његово.

8. Р е п у б л и к а и ц а р с т в о. Кроз дуге редове шатора у републиканскоме стану иђаху два официра највиша ио чину. То беху Корона Регула и Марије Ескобедо, ђенерал и шеФ целе војске, што је опсела Кверетаро. Кад су обишли и прогледали војску врате се у свој шатор. Корона седне за сто, на којем стајаше раширена карта од Кверетара. Много се променио Корона за ово последње време. Бегае јако намрштен и озбиљан. На лицу му стајагае исписан цео бурни живот његов. Нема више на њему ни онога сјајног руха, што је богато златом било искићено. Сада је носио прост капут од црне чохе. Ескобедо је седео међу •тим за другим столом и гледао је кроз врата од шатора живахне војнике где врве по стану. Један официр републикански ириближивао се шатору њиховом. Пред њим је ишао јога један поручик царске каваљерије обезоружан. Кад су догали пред шатор, поручик остане напољу, а републиканац уђе у нутра. — Зар већ натраг Голардо? запита изненађен Ескобедо, а на глас његов погледи и Корона на Голарду. — Јесте ли извршилисвоју мисију, јесте ли стигли и кобилинепријатеља? Голардо приповеди како је не могуће било непријатеља побити, и како се морао вратити, али је до-

вео једнога оФицира царскога, који је вели поелат у наш стан и носи запечаћено писмо шефу -ђенералу. • — Где је то писмо? запита Ескобедо хитро. Голардо му пружи писмо, Ескобедо га узме и стане читати, али како је веома рђаво писано, пружи га срдито Корони. Ескобедо да знак Голарду, да изиђе на поље, а затим опет узе пи смо од Корене и запита га: шта има? Чини ми се, да ће опет бити промене у нашем војевању. Један официр випти из најближе околине цареве, нуди се, да нам отвори градску капију, па да узмемо град „н без пушке и без мртве главе." За доказ томе, да је он у великом чину и у положају таком, ,да ће моћи своје обећање одржати, гаиље препис упутка, ког је Маркец добио, за кога вели, да је он вођ оне војске, што је продрла. Осим тога иозива се на нисмоногау, да чујемо 04 њега, које он, и моли за састанак и усмени договор, само да му ујемчамо сигуран повратак у град, и ако неби приетали на предлог његов. — Да неће то каква замка бити. —■ Не би реко. Шта више држим да он то ради, што види, да им нема спасења. Хоћеш ли дакле примити понуду ? —- То зависи од околности. — Зовни тога гласника. Ескобедо зовне царскога официра, који одмах уђе и гологлав пред њих стане. —- Дакле, васје послао неки заповедник к мени? проговори шеФ, и стане га мерити. — Јесте, ђенерал Ескобедо. — Зар ви мене познајете ? — Ја сам служио код вас код Салтине. — Тако ? А ко вам је предао ово писмо. — Ја имам налог да вам само тако што извесније кажем, ако ви пристанете на понуду. — Пристајем. — Мени је дакле наложено, да вам кажем, да ће пиеац тога писма за осам дана у десет сахата ноћу пред оним редутом бити, са кога ће се први топ између 1. и 2. Аирила после ионоћи чути. — А познајете ливитога писца? — Не нознајем. — Па како стесе онда могли цримити тога посла, који је један од најопаснијих. — Ја сам хтео ту скоро да побегнем из града к вама. Капетан ме мој ухвати, и осуди за шест сахата да ме стрељају. Међу тим дође у