Земунски гласник

153

моју тавницу неки штапеки оФицир са свим прерушен, и немогах га познати. Он ми понуди: или да се примим те мисије, или да погинем. Од Два зла бирао сам мање, и тако се примим овога поела. — Добро, изиђите мало на поље. Корона и Ескобедо опет остану еами. — Но, шта мисдиш? запита Корона. — Мислим, да примим понуду, одговори Ескобедо. — Како знаш, али ја перем руке од тога посла. Оа издајицама не ћу да имам никаква посла, а мислим, да ти ци иретседник неће одобрити поступак. Кверетаро мора свакако пасти, јер им помоћ неможе ниодкуда доћи, а нас има два пут више под зидинама. Зашто дакде да се после непријатељи републике поносе и хвале, да емо само помоћу издајства победили. — Не марим; ја ћу радити по својој памети. Те опоре речи јако увредише Корону. Он узе свој шешир, поздрави шеФа и оде. Ескобеда гледаше за њим мало замишљено, па онда одважно нозове Голарда. Голардо уђе. — Заповедите, да се тај поручик стреља. — Ђенерале! викне овај зачуђено, ал' му Ескобедо оштро пресече реч, пре него је онај наставпо. — Он је побегао из под заставе, подпада под закон — умире дакле без свака процеса, још пре него што сунце седне. То вам налажем и за извршење стојите ви одговорни....

у црнини. Баш је завршавала једно писмо. Наједан пут уђе један цареки официр у чину мајореком и позове је да иде к Маркецу на заповест његову. Женска — а то је била Переца — и колико се скаменила на тај глас, одважно одговори, да то неће никада учинити и потегне револвер из чекмеџета. Мајор Ленорманд утиша је и каже јој, да он мора извршити маршалов налог, а међу тим јој зада своју поштену реч, да ће је бранити од сваког насиља, нашто се Переца склони да иде. Пре поласка још га један пут опомене, да не заборави на своје обећање.

Маркец је мефу тим одсео у царскоме двору, и дао становницима на знање, да се цар одважио, до последњег часа круну бранити. Уједно заповеди да сваки од 18 до 40 године, а за пушку је, мора доћи под заставу у његове чете, а касу је напунио насилничким порезом од три милиона Франака. Ужасни призори наступише. Огладнели војници грабише и отимаше, где год што ухватише. Народ је морао ћутати, јер за1сона не беше. Маркецова самовоља беше закон. Међу тим стиже и Ленорманд са Перецом и уведејеусобу Маркецу. Он је лепо ирими и понуди, да седне, а за тим јој изјави, да за два дана полази у Пуеблу, и да га она мора на томе путу пратити. Переца га одважно одбијеи кад је већ дошло до густа, заповеди Денорманду, да је затвори у његову собу. Переца беше у очајању и викала је за помоћ. Ленорманд се сети обећања и не хтеде послушати маршала. Маршал му заповеди, да скине сабљу. Ленорманд је о.тпаше, пребије на двоје и баци је пред њега. Маркец је горео у гњеву, и заповеди другоме оФициру, да Перецу затвори, који га и послуша. Ленорманд је знао, шта га код куће чека. Брзо оде кући, опаше другу сабљу, и узме два револвера. Међу тим је пуко глас по целој престолници, какво је насиље Маркец учинио с Перецом. Тек што је Денорманд изишао из своје куће, дотрчи један војник царски, и преда му једно иисамце. Ленормацд га брзо прочита и само: „добро!" одговори. — Идућа ноћ беше врло мрачна и

хладна, да се чисто крв у жилама мрзла. Ветар је дувао. Изван вароши идући у Пуеблу на брежуљку једном стајаше неки коњаник. Мало за тим дођоше још два коњаника. То је била Переца са једним пратиоцем. Ленорманд се на брзо љубазно с њом поздрави, иа се онда дигоше пут Пуебле. Сада је билаиПереца у ОФицирском руху, да је неби познали, а оеобито док је измакла из царскога двора. (Пп ставиће се.) МАНИЈА ЗА ИГРАЊЕМ. (Свршетак ) И наша „проста" момчаднја игра, па хоће и да ђаволи оком или згодном потекочицом, премда код нас и таквих има, које неби требало никад да се чују из уста српских, јер су на срамоту узвишеном осећању и појезији српској, али опет нема тога неморала, што је у тим туђим играма, које на жалост нађоше код нас тако топла одзива. Право је имао Бертер, кад се заклео: „да његова мома неће никад с другим валцерисирати." Та ногледајте само кад дноје играју! Око на око, груди уз груди, врео образ на образу, а срце на срцу, па шапуће, та погледајте то, па — на да ништа даље не говорим! Има ипесмаједна, што каже: да играч невиди никога око себе и не зна за свет, кад осети груд на грудима. Ту је готова пропаст; зинула је. И оно што видимо, новуче за собом као последице оно што невидимо. Вреле груди расхлади ледени „гефроренес," и многима утре иут к хладноме гробу. Није чудо, што девојке и у сну и на јави играју, и што се с њима на читаве четири недеље пре бала не мОже ништа озбиљно започети, јер брижне мајке спремају им, још док се саме ни иовезати не умеју, балове „за децу." И је ли онда чудо, што се ово догодило код једне „Фрајлице?" Добила она позив на „село." На њезином позиву, као и на свима другима, стајала су доле ова писмена: П. М. И. Н. 0. (т. ј. „покорно молимо известите нас сутра" — разуме се, хоћете ли доћи), али наша лепотица то овако прочита: ;,па ћемо много играти на селу." Е, шта ћеш јој сад? Но, по души да говоримо, младима се може много шгошта и опроетити, али родитељима? Еј! еј! та

У вече 27. Марта на једноме брежуљку одјекнуше шест пушака. Дим се диже. Шест републиканских војника са оФициром својим враћаху се с брежуљка. Царски поручик остао је мртав...

Маркец је ушао са својим војницима у Мекс.ику, а е њиме и не описани страх у становнике. Сви су зебли од дивљега становника као од самога непријатеља. Дућани, прозори и врата од кућа на мах се затворише. Осташе улице пусте. И у ]едноме двору беше така иста забуна. Страх је одвладао са свима укућанима. Момци летеше горе доле по басамацима. Све се спремало на врат на нос. У средњој дворани сеђапге једна бледа женска