Земунски гласник

170

Цар тражи даље, да пустим њега и његову војску да се слободно врате у Европу, а за то да се од-■ рече ирестола за навек. Ни то му немогу никако испунити. (Нистнвиће се.)

„АЛА МИ ЈЕ ДУГО ВРЕМЕ." (Свршетак ) Најгоре је са високородним женскињама. Њима је увек дуго време. Млади људи сувише их поштују, а стари опет мало. Њихов женски пол слабо их занима, толико исто маре за природу и књигу, а у цркву ићи то није „мода." Шта дакле да раде? Ништа друго него морају — зевати. Али кад се зева, морају се уста отворити, а са зубима, знате, — траљаво стоји. Н1та да раде за бога? Да економишу у свему? Ах тоје просто! Неостаје им дакле ништа друго, него да играју и да спавају. Каква милостива, која се по целу ноћ игра, легне тако исто задовољно још у осам сахати, ако нема никакве забаве, а то је опет хиљаду пута боље, него надгледати кућу и неговати децу. Дабогме! Свађе у кући између мужа и жевге, или како друкчије, често се рађају једино из дуга времена. Најпре се излије гњев на млађима, па онда иде редом. Ваљада сте видели кадгод кад у друштву за столом тишина завлада. Свима је дуго време. Онда узме један нож, виљушку или тањир, иа се с њиме игра. Други прави куглице од леба. Трећи се накашљује или шмрца. Четвртиће проговорити о времену: „лепо време" или „ружно време!" иа је онда готов. Пети испусти чашу, тањир или салвет, а кога највећма мори дуго време, тај сваки час брише свећу, ако већпретога нечисти и негриска нокте. Неки стари хипохондриста, којиније радо гледао, кад му жена са ћерком иде у шетњу, није ручавао као други људи, него је дао поставити астал на балкону или код проЗора, а то с тога, што је ипак и сам увиђао, да им треба промене. Хелвеције је тврдио, да би и мајмуни били људи, кад би им било дуго време, овако немају те нужде, догод нас невиде у својим менажеријама. Неки празноглавић : :валио се како њему није никада дуго време. На то би му могао лепо одговорити, да није ни животињи.

Дуго време може највећима духовима бити. То намје природа дала, као и сан, да се опоравимо. Кад је Менделсону било дуго време, он је бројао цреп на крову, аон јебио велики дух, Многи се убише из дугога времена. Од тих убица већи део није био ожегвен, јер да су били ожењени, жене би им растерали дуго време кавгом и тиме што им не би никад дали за ираво. У Инглеској има доста такви случајева. Тамо ће те наћи гроб, са оваким натписом: У овоме гробу Лежи Ропсрг Цон; Нз 1|[)емсна Д}га >*6ио се он. То је до душе најпоузданији начин, да се опростите дугога времена. Један енглески иуковник убио се, као што сам вели у писму, које је оставио после себе: што му је додио живот, и што му додија то ваздан закончање и откопчање, па као срество против тога Препоручује рдважност и — ђуле. Инглес се дакле убије, кад му је дуго време. Други народи опет пију. Немац пуши. Француз игра и пева. Шпањолац уздише и моли се богу. Италијанац спава. Пољак псује. Турчин се извали и пије опијум. А Србин ? Он је у томе, чини ми се, и Пољак и Италијанац, и Немац и Шпањолац, само што се не моли као он, али Турчин, Енглез и Француз никако није. С њима није род. Сиротуњије ретко кад дуго време, јер има свога посла и своје невоље. А у сиротињу долазе већином и наши учитељи, па и свештеници и сиисатељи. Још може човеку бити дуго време, кад пред вратима каквог великог господина или господара чека, да га пусти у нутра. Човеку. је дуго време, и кад је у каквом месту, где неразуме језика онога, којим они људи говоре, а тога можеш наћи на све страие у нашој држави. Што год очекивати, па недочекати, лежати у кревету на пе моћи заспати, верно и ноштено служити, па не напредовати и не бити награђен, то су три зла, што човека море, и због њих му мора увек бити дуго време. Па и оним људима мора да је ужасно дуго време, који у механи, где је све јефтино, свакога грде и руже, а себе хвале и узносе. Ти људи, кад би их метнуо на кантар иравде, најлакши би били у гшштењу, у ис-

тини, у верности, у родољубљу и ј лепом, патријотском одуЈпевлењу за сваки носао народни, ал' су брзи и замашни у нескладпим речима и непријатељском погпнпању. Код таких л»уди они су непоштени, који се за поштење увек борише, икојиседесиотеком иритиску одупираху, на који су најпоеле због тога и земљу морали оставити и на слободно се огњиште вратити, а поштени су они, који своје огњиште оставл.ају, те у туђину иду, да Туђина дворе. Они устају као брапиоци царевине и цара (Наравно иоред — вина), а овамо и немају никога у околини својој, да нанада натО, називају пеке реиубликапцима, а овамо ти „пеки" зацело и боље мисле и више ноштују то, што они бране, По томе судећи мора да је тима људима, штб аако безнослички диванишу, ужасно дуго време. Коме је тако дуго време. не помаже ни она велика пасија граФ бити. Си])Отигву никад пе намучи носаО толико., колико госноду и беспоеличаре дуго време. „У овакој Европи дуго ми је време," рече Наполеон и диже се на Русију. Томе има захвалити, што је му пропао царсКи иреето. Но кад је после тога дошао на ост.рво, још му је Дуже било време, и у Европи је настунила нека празнипа, особито код његОвих приврженика и код новинара. Смешно је чути, кад се људи туасе на дуго нреме, и како је кратак Живот. У младостИ би често дали читаву годину за један сахат, а у стај)ости нишга није брже од времена, Тако младост и иева и каже да би дала: „за један часак радости — хи.ваду дана жалости." Чуо сам једнога старца, коме је на глави већ пун месец био, гдеје то овако нреиначио: „за једап часак младости — хиљаду дана етароети!" Верујемо ти старче. Најпречи и најпоузданији лек иротив дугога времена, то је: лепа и пристојна душевпа забава, озбиљан иоеао и занимање и наука. Ко сс тиме запима, не монФ му бити дуго време. Овде ћу прекинути беседу о дугоме времепу. Мило ће ми бити. ако сам читате.кима и чита гел,кама овим нриуготовио само и ,,/едлн часак \>адисшн" и ])адо ћу иримитВ „хпљадц даиа жалосши" њихове за „биндол," нгго их ове недеље остав.ва. Ах, жалости! Но „Демокриту." С. II

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну.