Земунски гласник

241

своје стране учинити све, да само што пре буде. ГроФ Левенволде мораде се и с тим задовољити, и радостан се показа али му б}'кну гњев у срцу, велики гњев као и у самоме Фелдмаршалу. Кад је гроФ отишао, Бирон стајаше дуго јако замишљСн, јер је видео, да му оба пријатеља постадоше непријатељи. Но најпосле опет устане и живо проговори: — Што да се бринем? Док је гарде не бојим се никога. А гарда је у мојој руци, јер мој син Петар заповеда гардом, мој брат Густав Исмајиловску, а мој верни иријатељ Ушаков Семенову регименту. Сваки ћу покрет силом угушити. Фелдмаршал Миних има на својој страни само једну регименту, па и у њој имам много ОФицира приврженика. Тек што је то исговорио пријавише му великога канцлера Черкоскога. Бирон се јако зачуди, кад га спази намрштена. — Ваша ми екселенција немио глас доноси! дочека га Бирон. — Немио, и још горе. Има завера против вашега височанства. — Завера? повиче владалац и пребледи. Од кога и за кога? Како сте открили ту тајну. — Вавера се породила међу неким ОФицирима. На челу им је гроФ Головкин. Цељ је те завере, да ваше височанство збаце с владе, а да подигну на престо нринца брауншвајгског, оца нашег младог цара. А дознао сам за ту заверу тако, што су и мене звали у своје коло. Тако је и било у истини. ГроФа Головкина и још неколико официра затворише, и они признаше на испиту, да им је тај план поднесен од Граматина, секретара принца брауншвајгског. ГроФа и ОФицире отераше у затвор у Камчатку, а принцу наложише, да се за неко време уклони из престолнице. На Ану Карловну сумшаху, да је много у томе послу помагала своме мужу, с тога јој претише, да Ке је други иут заједцо са принцом изгнати из земље. Тако се свршила завера, којом је велики канцлер онако страшно Бирона поплашио, и који је сад радостан био, цјт.о 1 ' ( ' тако сретно сврншло. Но у ду.ши његовој беше за то опет велика бура, и ако су сиољашње сметше уклоњене. —- Та Ана Карловна и њезин муж сгајаће ми увек иа путу. Паметније би било, да сам их још сад обоје из земл.е прогнао. Ца с њима и малога Ивана, названога цара. Ал' цгга ћу онда? Бил* смео још сада

покушати, да метнем круну на своју главу, па онда да ју мој син наследи? Не, не, несмем. Сви би се дигли против мене, сви. Него, стој ; има још један пут! Она Јелисавета она има велику партају она неби била баш тако стара за мојега најстаријег сина на и за — — боже, о томе морам мислити! Тако је говорио Бирон и целу ноћ не могаше свести очију. Два дана иосле тога, седмога Новембра давао је Француски посланик у част своме краљу, вечерњу забаву. Сав отмени свет беше се искупио. И сам Бирон је дошао. Само се цесаревна Јелисавета извинила, да није могла доћи, и из целога двора њезиног не беше никога, осим Михајила Воронцова. Беше већ око ионоћи. Све се то измешало у највећем весељу. Двоје драги, који једва чекаху таку нрилику, да се на само састану, састаше се у једном заклону. Читаоци ће се сетити да је то Воронцов и лепа гроФица Анка Скавронска. У својој срећи мишљаху да су са свим сами и не спазише, кад се неки ОФицир полако довукао до њих и за свилену завесу заклонио. Из почетка тако тихо шапутаху, да ни онај прислушкивач не могаше ништа чути, али после почеше све јаспије и јасније. — Дакле то је обећао владалац твоме деди ? запита млади Воронцов сумњиво, — Не само да је обећао. него је и одржао, увераваше га Анка и сва поцрвени; бар у колико се гроФа Левенволда тиче. Остало — што нам будућност донесе. — Не бојте се, децо моја! зачу се на један пут поред њих јасан глас. Нисам ни увода ни издајица у вашим љубавним стварима. Него имао би ти нешто наложити Воронцове. На те речи јако се уплашише двоје драгих у први мах, а кад за тим владаоца пред собом спазише, зачудипте ее. — Ђутите, децо! настави Бирон тихо. Михајиле, прислони ухо твоје на уста моја, и чуј. Мишљах, да ћу наћи овде твоју госпођу, цесаревну Јелисавету, и онда би имао прилику, да се с њом проразговорим. Кад није дошла, морам је код њезине куће походити.: Дању немогу, "јер ће пасти свету у очи. С тога ће најбоље бити још ове ноћи. Иди дакле, и кажи јој. да се имам с њом о врло важним стварима разговарати. Иди само брзо! Тако рече и оде у дворану, као да њих двоје није ни спазио. Миха-

јило Воронцов опрости се са својом милом и оде. Одмах за тим изиђе иза завесе онај оФицир кога напред споменусмо. Пакосно се смешио. „Сад ми је све јаено," рече. „Он се са мојим оцем игра, он, господин Бирон, који се дочепао владе. Али шта он има са оним дераном. који ми је толико мрзак. Нисам могао ништа чути. Али ћу дознати. Идем узастопце за њим." И збиља похити за Михајилом Воронцовом. Једва је у хитости зграбио огртач у који се умотао. Кад се сишао низ басамаке, спази Воронцова где баш седа у саонице, и чује где рече кочијашу да брзо тера. Он потрчи за њим и није га из ока испуштао, јер је знао добро трчати, али му се опет за то хтедоше груди распући од умора. Одоше право к Неви и после пет минути стадоше саоница. — Дакле у двор Цееаревне Јелисавете Петровне, промрмља ухода и сакрије се у присенак. „Сад ћемо видети, шта ће даље бити." Стајаше немо и прислушкиваше не престано. И не потраја дуго и дођоше друга саоница, а на њима само један човек. Сиђе се доле и оде управо у двор. — Владалац! прогуиђа ухода. А шта ли ће он код Цесаревне ? И опет је стајао немо и пазио на сваки шуштањ. Мртва је тишина владала у двору. И кад ее не би кроз затворене прозоре светлоет видела, мислио би човек све је изумрло у нутри. Прође добар сахат. И најпосле врата се опет отворише и неки човек изиђе и седне на саоница, крја га чекаху и оде као муња к летњем двору. Сад и ухода остави своје место и пожури се кући. . . Завиримо сада и сами у двор Цесаревне, и то бапх у собу, где се мало час владалац са Јелиеаветом састао. Беше два сахата по поноћи. Јелиеавета још не мисли на спавање. С њоме сеђаше још и позната нам гроФица Марва Шепелова и лепи, млади Михајило Воронцов и Јован Херман Десток. ио пореклу Француз. У двадесет првој години својој дошао је у Петроград, јер је тражио еве промене и живости у животу своме. Ту задобије милост цара Нетра и он га узме за свога хирурга. У још већу милост пао је код Царице Катарине, али наскоро буде дворском сплетком у Казан прогнан. Поеле смрти Петрове сети га се царица опет, позове га у Петроград, и препоручи својој ћерки 1725. г.