Земунски гласник

248

Ступан.е на нресто Јелисавсте Цееарепне. (нлстдплк ) — Петра Феодоровића? повиче Лесток, кад цесаревна престаде. Дакле њега, а не тебе, светла госиођо ? Али наравно, како сам будала! Петар је још непунолетан, на би војвода Вирон још неколико година владао. — Не само то! настави цесаревна и потсмехне се. Војвода Вирон и владалац уједно ми нуди, да мој нећак узме његову најмлађу ћерку, на да му царица буде. — Ха, ха! насмеје се Лесток. Знао самја да ту има два лица. Хтео би господин војвода да му дође ро^ на престо. Али још мора нешто бити, још много важније. Познајем оо лицу вашем. — Нема нигпта! насмеје се Цееаревна. Та господин војвода су са свим „снисходителни." Помислите! Неће он само мога нећака да сроди са својом кућом, него је и еамој мени спремио такву срећу. Нуди ме да пођем за најстаријег сина његовог, наследника Курландског. Ја ! рече Јелисавета и усправи се поносито , — ја, Цесаревна Јелисавета, ћерка великога Петра , ја да будем жена унуку једнога кочијаша, да би се лоза Биронова и Ромапова у .једну једину њежну породицу слила. — Везобразни попапучени опанак ! викне Михајило Воронцов. Али ваше га је царско височанство зацело презрело, као што заслужује. — Не, нисам, проговори Јелисавета умерено. Нисам хтела за једну ноћ направити себи непријатеља, који данас највећу власт има у руци. Пријатељски сам га предусрела, и молила сам га, да ми да осам дана на промишлење. — В])зо ће ироћи осам дана, примети Воронцов. „Хоћете ли за то време изићи јавно и засведочити своје право на престо?" — О томе ћемо се сви световати, па ћу позвати и Францускога посланика, али најпре морам еве исказати великом канцлеру, јер је он најмудрији од нае. — Не, не, нипошто! викне на један пут Лесток. Моја милостива госнођо, употреби згодну ирилику. Ради за себе. Две си већ нрилике проиустила ирви нут пре десет година, кад је Ана Ивановна дошла на престо, а други пут сад ире три недедел.е у очи емрти царичине. Сад је онет дошло време. Госиођо, ради, ради, или пусти мене да радим у твоје име.

— Не, пријател.у, одговори цесаревна. Врло си нагао. Тиме би могли све покварити. Боље је овако, како сам ја емислила. Оад лаку ноћ, пријатељи, а сутра ћемо се дал.е разговарати. Са свим други утисак имађаше та владаочева посета у другоме кругу. Кад те млади гроФ Левенволде, који је ишао за Воронцовом, и који је видео војводу Бирона, где је цесаревној отишао, стигао у двор, одмах оде оцу, јер је мислио , да је ствар врло важна. Стари Левенволде се и јесте иренеразио, кад је чуо за походу владачеву. Одмах устане и оде к Фелдма])шалу. — Кад би знали само, шта су говорили, рече. Али ништа, доста да је био код ње. Шта друго може то значити, него да хоће савез с њом и са староруском партајом, иа онда заједнички да устану против нас, против приврженика млаДога цара и његових родитеља. После неколико минута седео је еа својим сином у саоницама, а опет поеле неколико минута заустави се иред двором Фелдмаршала Миниха. Овде беше већ мртва тишина и мрак и дуго чекаху, док их изведоше нред маршала, који се јако унлашио, кад их је у то доба видео. — Шта је? Јели р.еволуција букнула? Или су Шведи већ у Кронштату? Одкуд у ово доба? — Није пи једно ни друго, одговори гроФ, али чујте шта је мој син ноћас доживео и видео, па се нећете чудити, што вае у ово доба узнемирујем. Маршал макне главом на младога ОФицира, гроФа Левеннолда, и овај почне редом причати, шта је еве видео. ТТТ то је даље приноведао маршал је био еве озбиљнији, и најпосле га обузе етрашан гњев. — Несретни и лукави нитков! прогунђа стари војник. То ли је хвала, што смо га владаоцем направили. Али чекај! Скочи на ноге, као какав младић , и као да му не беше седамдееет и иет година и спреми се за час за пут. Своју болест није ни осећао у тај мах. — Хајдемо одмах Остерману. А ви, млади господине, идите у касарну моје регименте, па кажите моме ђенералађутанту , потпуковнику Манштајну, да одмах дође у двор гроФа Остермана. Само опрезно радите. Заповед му беше најтачније извршена и већ после четврт еахата, етајаше потпуковник Манштајн иред министрима. Манштајн је уживао потнуно ловсрсн.е" маршалово, а био

је и заслужан тога. Они му одмах новероваше целу ствар. 8. Новембра 1740. г. у јутру у 4 сахата почело се световање њихово и евршио се у 8 сахати. Руковаше се и растадоше се. Манштајне, рече Фелдмарша^., ви имате најважпији и најопаенији задатак. Ослањам се на вас. Ви гро.Фе Левенволде идите великој кнегињи Ани и приправите ју на то. За један сахат и сам ћу доћи тамо. — Али ако она неби хтела иристаги на то? — Опда јој предајте ово писамце, што сам написао. Тада ће зацело. После једнога сахата дође Фелдмаршал у двор вел. кнегињи и затече тамо гроФа Левенволда. По лицу његовом зло је слутио. — Никако да се ириволе, шапне Левенволде маршалу. — Мора, ма на силу, мора ! Дођоше иред велику кнегињу Ану, жену нринца б|)аушпвајгског. — ГроФ Левенволде, проговори она, известио ме је о евему. Хвала вам на вашем пријате .ЂСтву и пожртвовању. Али драги маршалу, како ми можете тако што световати, што би најгоре последице имало по мене, моју породицу и приврженике моје у случају да ])ђаво испадне. — Царско височансгво, одговори маршал; сад се зове: или ја или ти! Сад је опасније оклевање, него свако предузеће. Сутра се може Вирон сложити, са Јелисаветом, и ви онда можете б.ити нрогнапи, или ће те уз мало годишње издржање проводити живот у каквој ЈЈарошици у провинцији. — Ви сте злоелутник маршале. Самном, са мајком будућега цара Ивана Ш., не могу тако постунати. Вирон то неможе учини, а Јелисавета неће, јер ме воли. — За Јелисавету вам могу веровати, али се чудим, како можете о Бирону тако великодушно мислити. Зар ви миелите, да ће он поштедити младога Ивапа, само ако може подићи своју лозу на нресто? На те речи мало се забрине Ана. — Кад би то знала, кад би ми то могао ко доказати —- али не, не - то немогу веровати. Мој је Иван изабран за цара, и Бирон се заклео да ће му бити веран. — Можда би ее могли в. ца]>ско височанство бол.е уверити овим писмом, што ми је гроФ ОсТерман дао, да вам га нредам. Тако рече и преда јој писамце. Кнегиња га брзо прочита. Лице јој букну у огњу, кад га ирочита.