Земунски гласник

266

тра великог. За Ану и њезиног сина Ивана нико неиодиже гласа. Сутра дан на све етране света обзнањена је промена на рускоме престоду. И царица Јелисавета пресели се из свога у зимски дворац. Тако се завршила та дворска револуција, којом се Јелисавета Петровна попела на престо руски , и ндадада је 20 година са свим мирно. Ана Карловна с цедом породицом дошда је на вечиту робију, а стари министри у Сибир. Једини је Миних иреживео Јелисавету, и био је од Н ј СЗиног наследника Петра III. у старо достојансгво постављен. Иреображенској гарди даровала је Јелисавета племство и узела ју је за своју тедесиу стражу. Лестоку је такођер дада пдемство и иоставила га је предоедником медицинског колегијума и тајним саветником. Но најдаље је дотерао Михајило Воронцов. Одмах га је царица Јелисавета поставида министром, а мадо доцније вицеканцдером . на онда гроФом и великим канцлером. Но на врху среће био је тек онда, кад је добио руку лепе Ане Скавронске. Одмах како се Једисавета зацарида и он се венчао најдеишом и најбогатијом девојком у Русији. Петроградјош није донде видео депших ни сретнијих младенаца. Иревсо С. II.

О иашпшма.

Смешно је све опо, чему се ради задовољства и забаве у дугоме времену страсно одамо, и све оне навике, које и нехотице показујемо у говору, у нонашању, у обичајима у оделу и т. д. Но те навике су ч-есто и штетне по онога, чије су, и само се за мдадости може човек од н.их одучити, а у старости мора само сдећи с раменима, па рећи: тако сам научио! Но морамо и то рећи, да само човек ограничен и неосетљив нема пишта, што воле. Познато је, да неки нешто воле. Видео сам једну сдику, где се раздично волен.е нретставља, сдику, која показује, шта ко воле. На слици је нацртан стар и сед муж, где је на кридо евоје врло младе жене спустио гдаву. па еиава. Њезин придичнији љубазник м.тад и деп, дошао, иа се л>уби с н»ом. Љубазнику украде неко шегртче мараму из цеиа, а шегрту онет дохиати нека псина месо из корпе. Мајстор заврши радњу тиме, игго је

помешао своје незграпне прстиће у разбарушену косу свога шегрта. Ето тако, сваки има но иешто, што воде. Та сдика нема никакве вештачке вредности, ади иреставља истину и ја сам је запамтио. Има по неких израза у говору, који су уобичајени и који се врло често чују, па и од самих изображених л.уди, који тим изразом са свим нротивурече ономе, што говоре. С тога су смешни и често показују ти изрази какав је карактер онога, који их говори. Тако на пример човек лукав и иодмукли врло радо и често говори : „да ти истину кажем!" или: „ја волем сдободно и свакоме у брк да говорим! - ' Ласкави л.уди и ко ји хоће да се удворе, сваки час кажу: „знате, нећу да вам Ласкам!" Непоштени највише о ноштењу говоре, па има и једна посдовица, што каже, да поштење најдуже траје. Добро је .један ириметио, да за то дуго траје, што се сдабо угготребљава. и „нештрапацира" се много. Лажљивци се иеп ]К'стано куну: „Богами!" или: „Убио ме бог ако ти пе кажем истину!" или : „тако ми светога овог или оног!" Хвалиша кад хоће себе да похвали, увек ће рећи: „нећу да се хвалим, али —Има људи, који вас ваздан часте са: брате! и нријате.ву! а овамо вам је највећи небрат и непријател,. Има л.уди којима је непрестано у усти народ и народност, а овамо су највећи себичњаци и иодлаци. Има људи који неирекидио говоре тамо, где би могди и ћутати, а ћуте тамо, где би требадо да говоре. Осим тога има л.уди, што ионеке речи скоро уз сваку десету употребљују. „Каже" „каже," то је већ најобичније. Познајем једнога, који никада недоконча, кад што говори, иего увек нрекине с речима: „и то тако!" Но ни те навике нису увек једнаке. Неки оФицир нруски уобичајио је реч: „нема иомоћи!" Крал. га чује, и да му велику иовчапу номоћ. Други један чиновпик уобичајио је опет рећи: „ћутите!" ЈБегов претиостављени прими то за увреду и казни га. Један проФесор врдо ,је често говорио: „једно или друго. друкчије није!," Један иуг му беху ђаци врло немирни и он се продере на њих: „какво је то понашање? Мисдите ди ви, да сам ја ваша будада или магарац?" но на један иут му излете и његове уобичајене речиЈ „једно или друго, друкчије није!"

Многи људи имају рђаву нанику да се забораве где су и у каквом друштву. Кант је један иут у сред женскога друштва зевнуо: „ааааха ха ... ала ми је дуго време!" Леи комплименат. Неки краљ окретајући иокидао је сва дугмета оиоме, скиме се разговарао. Цар Карло IV. никад није мировао с руком, иа и онда, кад пусти кога на аудијенцију сецкао је ма какво дрво. Но тО је свакако бол.и обичај, него што је Наиолеон имао, да свакога за уво ухвати. Има много људи, што немирују с рукама. Иди иуцкају с ирстима, или добују по асталу а неки и по челу и чешкају се иза ува и ваздан трепћу. То раде обично опда кад много мисле. Кад човек иде, мора махати рукама. Али неки се тако бацакају с њима у ходу да нисте сигурни, кад нрођете мимо таквих, да вас неће ударити. Па онда има људи, који целим телом, и рукама и ногама коментирају оно, што говоре. Ја сам знао једнога богослова, који је приликом неке свечаности у цркви беседио, на како је стао на амвон, одмах му се ноге узнемирише и стадоше играти, као оно девојци, кад чује музику. Но одкуда све то ? Од туда, што чокек нема ни душу. ни тедо у својој вдасти, него обојима даје разподожење израза. Комичним иокретима дух се успава, као дете љуљањем. Свака једностраност успављује. С тога су. можда неки и усвојили то , да се грде са сваким, али да се опет иомире, и то зато, да би се онет могли свадити. Траже промену. Таквим раздичиим навикама може се човек слатко насмејати. Има депих, које се морају доиасти човеку, има и смешпих, а има и ружних, на које се неможеш смејати. Но то долази од различноети укуеа и допадања. Некима је .вудима доста, ако својим навикама задовоље сами себе. До света им није стадо. А бога ми, кад би хтео казати, је ли то боље, иди је бол.е месити а не намесити целоме свету кодача, морао бих се мадо замисдити. Што је једнима право, другима пије. Овако, кад човек што жеди само за себе, он неможе у исти мах и нежедити, неможе дакде имати непријатеља својој тежњи. На иосдетку, давно је речено: сваки има свој „густ." Отоме се нетреба ирепирати. ш Демокриту. с. н.

Издаје и уређује: И. К. Сопрон.

Сонронова

печатња у

Земуну.