Земунски гласник

265

То је било 24. Новембра у јутру. После подне облачила је верна Мавра цееаревну Јелисавету у љезином двору. Воронцов и непријављен улети на један пут сав усплахирен и рече цесаревној: — Госпођо, ако још и сада пропустиш, све је пропало! — Шта је ? Шта си дознао? — Моја Анка Окавронска затворена је у двору ђенералице Ушакове и гоне је, да пође за Левенволда, па ће јој пустити оца из тамнице. И она ће учинити то само да оца спасе. Жртвоваће се. Владарка Ана је пристала на то, и одредила је да буду сватови 10. Јануара. — Е, онда се не брини ништа; само кад није пре. Ја ћу се шестога прогласити за царицу. — Јест, само кад би ми дотле слободни били, зачује се изненада Лестоков глас. — Ха, Лесток! пгга ће то рећи ? — Рећи ће, да смо сви изгубљени, ако толико усчекамо. Прво, гроФ Головкин наговорио је Ану, да се на нову годину зацари, и тако онда у сЛучају смрти малога Ивана, оетаје престо само на ивановом племену. Др.уго, са свију страна слетили су Ану, да је увере о твоме непријатељству, и да си ти змија, коју она у недрима храни. — Добро , ни'часа нећу пропустити; одмах ћемо приступити послу, хоћу само да се уверим од саме Ане, је ли тако. Тако рече и оде у двор Ани. Показиваше се весела, а тако и Ана. После једнога еахата добије писмо, и на њему назначено „врло хитно." Писмо беше од грофа Остермана. Кад га је Апа читала, мењала се у лицу, са кога јој се бол и гњев могаше чигати. Цесаревна је мотрила на њу и по лицу је познала, да је непгго важно у писмо. Па скоро устане Ана и оде у сво|е одаје, јер јој ее решто, рече. позлило. Иосле некодико тренутака дође Јулија, којаје Владарку пратила и рече Јелисавети, да је Ана зове. Јелисавета пребледи. Кад је ушла у собу, натече Ану, где опет држи у руци оцо пирмо. Ана ју дуго гледаше, па онда јој иружи писмо и рече; ..Узми и читај!" Јелисавега узме ниемо и прочита га. И колико се трудила да ггрикрије своју унутрашњост, опет ее мењала у лицу и дрхтала |е тедом. Но брзо се надвладала и рече; — Непријатељи моји хоће прог пасг моју и гроФ Оетермац — Знам, упадне Ана, гроФ ти је стари непријатељ и он то чини из

злобе, али ја имам опомена и с више других страна. — Ох! викне цесаревна и проли сузе потоком, дакле такво се неповерење увукло у твоју благородну ду.шу ?... Од тешкога јецања немогаше више говорити. То је јако узбудило Ану Карловну. И она је плакала. На поласку се загрлише и измирише, и из срца Анина изчезну свака слутња. Каква је то страшна обманаморала бити за Ану, кад је после седам сахата стајала ухваћена пред Јелисаветом. Јелисавета се необично рано вратила у свој двор; одмах после седам сахата. Сада се одважила, да изврши своју намеру и заповеди својој Маври, да јој зовне Лестока и Воронцова. Јест, али њих небеше дома. Чекала је и чекала, несрпење је морило, али њих никако. Међутим уведе послужите.в пред Јелисавету неког човека. Беше са свим умотан и лица покривена. Кад је збацио са себе те хаљине позна Јелисавета — Француског посланика. — Извинићете што сам овако допгао. Околности су такве. Него зовните Лестока и Воронцова, и они морају овде бити јер имам врло важну ствар. — Њих нема, и сама сам их тражила. — Е, опда су пали у замке непријатељске. Журио еам се и опет сам се задоцнио. У исти мах зачује се неки жагор на пољу. Мавра истрчи и одмах за тим у1)е унутра са — Воронцовом и Лестоком. Веху одрпани, а Воронцову је цурила још и крв низ чело. — Света мајко касанска! повиче Јелисавета. Шта сте радили? Као да сте у боју били? — Погодили сте, одговори Лесток, и зацело би главом платили, да Воронцов неимађаше мача, с којим се јуначки бранио. Пре сахат и по донесе неки непознати Михајилу Воронцову писмо од Анке Сковранске, у којем га моли, да је избави из затвора. Михајило позове мене и тако заједно пођемо за странцем. Кад смо дошли близу двору, рече нам, да мало причекамо, док он види, имали кога. Но тек што је отворио врата, шест војника искоче и опколе на-с. Ми брзо потегцемо саб.ве и бој се отпочне, Михајило се јуцачки борио. Одмах на прци удар оборио је двојицу. Најтеже је игдло с једним, који је имао образину на лицу. Но и он паде и у њему позцадоемо младога гроФа Левенволда. Нсго сад пусти,

да привежем Михајилу рану. јер многа крв одтиче. Француски посланик приповеди, шта се јутрос договарало код Остермана и тиме разјасни тај догађај, јер Воронцов и Лесток држаху, да је то само суревњивост младога Левенволда била. Кад је још и то Јелисавета чула, одважно проговори: „Хоћу радити!" И пружи обадве руке ВоронцОву и Лестоку. „Будите ми, што је Миних Ани Карловној био , и Бог ће благословити посао наш. — Хоћемо! викну обојица. „И ти си до зоре царица, или ми не ћемо бити међ живима! Тако рекоше и одоше са Француским послаником његовом двору, а одатле са пуним џеповима дуката у касарну преображенске гарде и частише војнике и договорише се са неким главнијим подоФицирима. Наступила ноћ између 24. и 25. Новембра. Мртва тихпина овладала Петроградом. Четврт сахата после поноћи извезла се Јелисавета из двора пут касарне. На грудима се јој ее блисташе велики крст реда св. Катарине. Уз њу беху Лесток и Воронцов. Уђе међ одушевљене војнике, ступи на среду и рече им: „Децо, ви знате чија сам ја ћерка! Помозите ми, да дођем до свога права!" Само толико рече и војници опет плапуше у највећем одушевлењу. И један поручик устане и рече: „Мајко наша, ми смо свагда готови за тебе и побићемо све непријатеље твоје. Живела царица Јелисавета!" — Живела царица Јелисавета! Смрт свима непријатељима њезиним! повичу сви из грла и потрза ју сабље. И еада се ставише Лесток и Воронцов на чело војсци. Воронцов узеде сто момака и оде да е њима иохвата четири најописнија непријатеља: гроФа Остермана, Головкина, Левепволда и Миниха. И заиста, све их нохвата и уапеи. Лесток оде са триста момака у зимски дворац. Ту похвата и обезоружа страже, за тим придобије сву војску и ухвати у кревету владарку Ану Карловну и њезинога сина, малога Ивана. Ухватише и њезина мужа, принца брауншвајгског и све их одведоше у Јелисаветин двор и ту их затворише. После поапсише још и неке незнатније личности. У јутру рано стајаше пред Јелисаветицим Двором упарађена војска и клицаше: ..Живела царица Јелисавета !" Великаши, све староруска имена, поклонише се својој царици, каојединој законитој наследници Пе-