Земунски гласник

264

Ступање на престо ЈГолисавете Цесаревне.

(Свршетак.) Лесток и Варонцон непрестано су се дружили са подоФИцирима гарде, а највише са ОФицирима преображенске регименте и сваки дан су их частили и појили лепим пићем. А кад се угреју, онда изваде из шпага слику Петра Феодоровића, неКака Јелисаветиног и љубе га. Петар је био веома налик на Петра великог, ког су војници као свога оца љубили, а многи су од тг.их под њимјош и служили. И гардисте заволеше Петра Феодоровића Јелисаветиног. Тако је исто радила и цесаревна Јелисавета. Од тога часа врло се често показивала по улицама било на колима, било на коњу. Но најрадије је јахала, јер тада је поштоваху и дивише јој се људи. Овакога је у путу љубазно поздрављала, шта више с многима је и стала и пустила се у разговор, особито, ако су војници из гарде. Многе је знала и по имену, па ни то није пропустила, да употреби. Таким начином задобила је љубав гарде, а који међу њима ожењени беху, они је још и зваше, даимкрсти дете. И она се увек тога примила, често је и сама на крштење довдла, и богато новорођенче обдарила. Често је частила старе ОФицире и подофицире у једној кући, коју је близу иреображенске касарне имала, и то све преко •Дестока и Воронцова, и кадгод и сама дошла ноћу у друштво њихово и мало поседила. Таким понашањем наравно да је задобила неограничену љубав гарде, а особито преображенске и сви је називаху „матером војске," као што су Петра великог звали „оцем војске." Тако је радила Јелисавета, и тим постане војска и сво грађанетво петроградско одушевљено за њу. Ана Карловна није међу тим ништа радила, да би је народ заволео. Наиротив радила је, тако да је све више непријатеља задобијала. Ни зашто се није старало. По цео дан затвори се у своје одаје и ту нроћерета са својии љубимцем грофом Линаром и са својом пријатељицом Јулијаном, и дотле је дотерала, да су је њих двоје имали са свим у својој власти. Наравно, да су тиме све друге и мање и веће личности у двору изгубиле сваку важност, ал' највише принц брауншвајгски, муж анин. То је већ свак знао, да он није ништа вредио код ње, шта више, да га није ни пуштала у своје друштво. Та-

Кво понижење хтела је она Доцније тиме изгладити, што га је изабрала за савладаоца. Но отуда се нороди друго зло. Како је то учинила, одмах се начине у двору две партаје. Једна је држала с Аном Карловном и вођ те партаје беше вицеканцлер Головкин адруга је држала Са принцом, њезиним мужом, и на челу те партаје беше гроФ Остерман. Једном речју, од како мораде Миних отступити, наступио је у двору раздор и неред и нека млитавост, јер Ана није ни зашто марила, осим за уживање и насладе своје. Па поред тога била је још и тако лакоумна, да никако није хтела веровати добромисленицима својима, кад је опомињаху на чудно понашање цесаревне Јелисавете. Тако прође и лето и јесен 1741. г. са свим мирно и тихо. Пак у почетку Новембра поче се нешто петроградски свет будити из свога сна. На име чуло се, да љубимац анин гроФ Линар одлази у Варшаву, али не зато, што би он пао код владарке у немилост, него је отишао, да уреди са својим имањем, јер ће стуиити са свим у службу код Ане и заузеће место., са којега је негда силни Бирон владао. Још му је Ана и своју пријатељицу Јулију за жену обећала и одмах по иовратку његовом 10. Јуна 1742 биће сватови. Четрнаест дана се само о томе говорило у Петрограду. Но на један пут дође друга новост. Велики канцлер Черкоски оптужен је од гроФа Левенволда, јер шурује са Шведцима, који се баш бунише због смрти свога оФицира Оиклера. Неки говораху, да је Черкоски ухваћен и у Петрограду уапшен. Из почетка нехтеде нико веровати, а иосле све више говорипте, да ће се над Черкоским обновити грозна судбина долгоруких. Тога месеца китггиле су новости. Јер тек што се поуздано знало, да је уапшен, опет пуче глас, да је иуштеи. Шта више, не само да неће бити онога крвавог нризора, него ће се све то претворити у велику свечаност и весеље, јер његова нећака Ана Окавронска иолази за младога гроФа Левенволда. Тако се говорило, али поуздано небеше ништа. Но још мало па ће сваки прогледати. 24. Новембра дође зором гроФ Левенволде код великог канцлера Остермана и затече га још у кревету. — Но, драги гроФе, дочека га Остерман, сада сте поетигли жељу своју. Најлепша и најбогатија девојка у Русији иаде вашем сину у део.

— Хе, и ]'есам и нисам ностигао жељу своју. Зар незнате, даје владарка одложила еватове до 10. Јануара. Она хоће, да у један дан буду сватови и гроФа Линара и мога сина. Но оставимо се сада тога. Дошао сам много важнијим послом. Знате ли кућу цесаревне Јелисавете поред касарне преображенске гарде? Чини ми се, да је она то узела само зато, да би могла еа гардом. . . . Вицеканцлер гроФ Головкин уђе и одмах с врата новиче: — Добро, те сам вас обојицу овде нашао. Сада ваља да се еложимо, јер нам опасност грози. Цесаревна Јелисавета троши силан новац, и незна се одкуда је и грамзи за поиуларношћу. Ваља на њу иазити, јер она ће збацити Ану и сама ће сести на престо. Онда су и натпе столице у опасности. Ја сам наредио стјјажу, која ће пазити на цесаревну, кад долази у касарну. И — ноћас је била! Остерман се упрепасти. — Јест, прихвати Левенволде, с тога сам баш и дошао, да вам то јавим. Мој син видео ју је, и чуо је како су војници пили у здравље најпре царици Јелисавети, па онда Петру Феодоровићу, престолонаследнику. То је велеиздајетво. • — Јест, и ваља распуетити гарду, ОФицире послати све у Оибир, рече Головкин. — Не, тиме би се војска побунила, него треба уапсити Леетока и Воронцова, који то све раде, прихвати Остерман. — Ни то неиде, јер је Лесток у љубави са Аурором, сестром евемогуће Јулије, пријатељице Анине, иа ће га она онет спасти. Него како би било да их потајно похватамо. На то нристану сви и Левенволде се прими да то изврши до зоре, када ће их одмах и испитивати. — Докажемо ли кривицу Јелисаветину, каку ћемо каштигу за њу предложити владарки Ани? Затвор, нрогнанство или смрт? Ни једно од тога трога, јер смрћу њезином побунили би народ. тавиица ће се и отвори, а прогонство моЈке и престати. Ја предлажем манастир. То је готова смрт, а завети тога чина немогу се разрешити. Сви присташе на то. Но у часу кад хтедоше поћи, скочи неки иослужитељ иза врата и прогунђа: Аха, баш лепих новости моме господину, Француекоме посланику и пријатељу цесаревне Јелисавете. Он није баш циција, могу се надати лепоме ћару. Штета само, што ми служба недопушта и пред вече да изиђем.