Земунски гласник

рани га. Кнез нукнуо и узме да корачи, ади изнеможе, а на то ја и онај други опалимо пиштоље, а он падне викнувши: ,,Не дајте људи!" У то онај друг мој, који је први опалио, навали нањ оштрим тесаком те га стане сећи. Ја и онај други окренемо се на нратњу. Од ове ађутант већ беше пао , но ја опет опалим нањ пиштољем. У женске нисмо хтели дирати. Млађа од оне две женске, с којима је кнез ишао. беше одмах побегла, а старија облећаше око њега вичуки промукло: „Немојте!" на угледавши мене јуриши на ме и огребе ме по левој руци код палца. То ме наљути, па је левом руком одгурнух од себе а десном опалим револвер , и она се на то смири и наде повикавшн још један пут: „Немојте!" После тога рекавши другу, који је кнеза секао: „Доста!", одосмо обојица у честу, а она друга двојица осташе иза нас још једнако пуцајући. С њима се већ нисам више на видео. Изишавши из честе , одмарао сам се пушећи под једном липом, у коју шупљину оставим оружје, па се иосле другом вратим кући заточеничкој , где сам стигао кад је сунце залазило. Ту је онда већ била стража, која ме одмах узме и отера. Ово је моја исповест о убиству, коју слободно и отворено казујем, јер уверивши се да сам дужан био убиство учинити (велик жагор у публици) за неправде, које сам претрпео, (још већи жагор и гласи презирања у публици) не бојим се ка::не која ме чека, („скот, скот," чује с^ у нублици) а нри томе нисам рад Д1 други ма ко због тога на правди страда. Председник: Шта имаш још да кажеш? — Марић: Хоћу да се прочита што сам казао на протоколу код комисије. Председник: Нека се прочита. Секретар (чита): Другови су ми у убиству били Станоје Рогић из Пожаревца и браћа Павла Радоваповића адвоката, Коста и г Борђе, и опа тројица са мном су заједно у кошутњаку убили кнеза и остале. 43а убиство је у друштву био и адпокат Павле Радовановић и рвегов брат »Кубомир , и та двојица помагали су да ее ствар сврши како треба. Павле је управо и зачео мисао да се квез убије , а Љубомир ју је прихватио и утврђивао, — Павле је ]>адио како и ко то да изврши, те тако еам и ја с њима и с оном осталом тројицом био да нас четворо, т. ј. ја, Рогић, Коета и 'Јзорђе, свр-

шимо убиство , као што смо већ и почели били. Смерали смо да начинимо преврат у земљи па да дође династија Карађорђевића. Какав је даљи нлан био , то не знам ништа, јер ми га нико није казивао. Са мном је било само толико договора, да убивши кнеза начинимо преврат у земљи и на владу доведемо династију Карађорђевића. Кад смо утврдили како и где ћемо кнеза убити, питао сам Павла и »Бубомира Радовановића да ли су сигурни за даље, и они ме увераваше да се не бринем ништа , да је све намештено и уређено како треба. Утврђивао ме је још и да у том послу имамо на руци војске и грађапа , а и новаца доста, придодавши да је једноме дао 800 дуката само да ћути кад га је понудио да пристане уз нас а он није хтео. Који су пак ти помоћници , у војсци и грађанству, то ми нису хтели никад казати ни Павле ни Љубомир , ни од куда им новци. Павле ми је једномрекао: „Као год што другоме не ћу да казујем за тебе, тако ни теби не ћу за друге, па ме и не питај." Оружје ми је дао Павле још на концу Марта месеца, кад уговорисмо да убиство и преврат начинимо. Од куд је иак оружје, то Павле зна. Новаца ми нико није ни дао ни обећао дати. Једном приликом, а биће на концу Априла, Павле ми је рекао у разговору: „Чипи ми се да ти нешто оклеваш (а била је реч да се кнез убије); ако ти је стало до новаца, да ти дам." Ја му одговорим: Моју крв не продајем никоме за новце, већ чекам на згоду па да ствар свршим." Управитељ аисаиеки Светозар Ненадовић није ту ништа радио, нити је са мном шта о томе говорио, а с осталом дружином не знам. Ако је пак шта радио и разговарао, то је могло бити само с Павлом и ЈБубомиром, јер су њих троје имали почешће нешто на само, и били су међу собом искрени, а он се изговарао да му Павле и Л»убомир раде нешто по његовим парницама. Све што у овом смотрењу знам, то је, дасмо ми заточеници, од како се иселила болница, а особито од како је Л>убомир с Баљевцима тамо доведен, сви слободни и скоро са евим слободни били. Са Светозаром више сам пута био на вечери до неко доба ноћи, али никад сам, већ с Л>убомиром, или смо седели на клупама више нагое куће или код илипе. На само са Светозаром нисам никад био. Место, где смо убиство учи-

нили, изабрао сам и одредио од прилике на 20 даиа или мало више, а Да би се познало закрстио сам га на неколико липа. Зањ су знали нас четворица, који смо убиство извршили, а знао је и Лзубомир. Но кнеза смо убили управо нас тројица, т - ј- ј а 1 Рогић и Коета, а четврти друг Ђорђе гледао је на дурбин и давао знак. Да ли је Светозар знао да смо одлазили у кошутњак, не знам. Ја сам ишао кришом кроз деру као заточеник. Председник: Пмаш ли још шта да кажеш ? — Марић : Ништа. — Председник: Признајеш дакле да је тако? — Марић: Признајем, јесте. Председник (показујући му фотограФисане ликове Пет]>а Карађорђевића и кнегиње Персиде Карафорђевићке): Ови су ликови нађени у твоме квартиру. Г\ажи нам чији су ? — Марић: Моји су. Ја сам осим тога имао још један већи Карађорђевићев, који је моја жена добила у Београду. Ја не ћу ништа да кријем, него све кажем као што сам и за револвере казао. — Председник; Познајеш ли чији су ово ликови? — Марић: Петра Карађорђевића. — Председпик: А овај други ? Марић: То је Персидин. Председник: Имаш ли још штогод да кажеш за своју обрану ? Марић: Немам ништа, само што г. тужитељ к'а/ке даја нисам признао, то није истина, ја сам све признао, и зато хоћу да се то забележи. Председпик (секретару): Заведите дакле и то. (Кл злочинцу Марићу); С тобом је свршено, сад седи. — Марић: Могу и стојати. А ако хоћу, ја ћу већ сести. Председник: Сад иде Станоје Рогић. (Рогић се иримакне огради.) Кажи и ти како ти је име и презиме, колико имаш година, чим се занимаш и т. д. — Рогић: Име ми је Станоје Рогић , пре сам трговац у Пожаревцу а после сам био без занимања. — Председник: Чуо си тужбу, кажи дакле ипа имаш. — Рогић: Ја сам исказао код комисије, па нека ми се ирочита да видим имам ли јопг штогод да попуним. Секретар (чита): Евокакојебило — све ћу казати. Више пута ишао сам к Лазару Марићу у Топчидер и ту се познавао с »Бубомиром Радовановићем и жалио се њему и Марићу како сам изгубио париицу и иитао их би ли се томе помоћи могло, а оии ми рекоше да треба убити кнеза. (Наетмићо сс.)

И:даје и уређује: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну.