Земунски гласник

288

Оромцц из књиге ..Сроија."

Како народмисли. Преко врхова Јаловника к истоку и.ма пут само за коње. Брда и долине су веома плодне, но насеобина је врло слаба. Местимице се виде само поједине куће и то тако раштркано , да повише квадратних миља заузима једно село. Овака је кућа тако јако ограђена, као да ке се чувати од нападаја од Дрине. Ја сам и не хотице изјавио писару, како ми је криво и жао, што се тако немилице тлаче шуме, које спадају мефу највећа богатства народна, и казао сам му штетне последице тога по потоњи нарашта]. Он се у свему слагао с мојим назорима и науми, да их саопшти кметовима, који нас увек из иочасти пратише. - Но ви ћете видети , како је право имала кнежевска влада , што је законом етада на пут таманењу шуме, којом је бог нашу лепу Орбију благословио, кад та штета пада тако у очи странцу, који је само кратко време међу нама живио. — „Јест, брате!" одговори један сељак. „Нека бог благослови тебе и кнежеву владу; ви зацело добро мислите с нама и са земљом нашом. Ми знамо, да често погрешимо , а зацело и овај странац има право. Но веруј ми, тешко је то на један пут одустати од обичаја наших старих, како су они већ толико стотина година радили." Турци су оставили за собом у земљама, које су заузели, много <з>анатизма. И ако је код нас тешко какву нову уредбуу народу увести, у Србији је много теже, и ако је велики напредак учињен, од како је извојевала самосталност своју. 0[»бија би много већма напредовала, да се влада није морала најпре борити нротив старога, чега се народ придржава, и да није морала увек најпре иут прокрчити за реФорме. У Лопотани нас је дочекао и позвао на ручак гостољубиви поп. И ми иримисмо ионуду и поседасмо иред кућом. Одмах испред насје жуборио бистри поточић, и пандури напојише ту наше жедне коње, а после смо морали газити преко истога потока. Предео беше диван. Но последјбих дана многим јахањем бејах јако уморен и немогах на све мотрити. Задовољих се само с карактериетичним цртама поиове ћерке, с којом сам умиожио моју збирку типова српских жена.

Веше тишина око попове куће. На један пут је прекиде вика из далека, која нам нимало непријатно непаде. Ове се јасније чула кроз мирну гору, а тако је обично у сриском пољском весељу. Ми ободемо наше коње и нађемоуједној дољачи близу младе шуме циганску чергу, пред којом се младеж из околних места у највећој разноликости искупила. Ту се играше велико народно коло. Како је стари цига свирао, као да је хтео најтајније гласове ћеманету измамити! Други један млађи разиграо се и води живо коло и подстиче свакога, који би малаксао. Нашим се доласком мало збунише. Но кад се и писар сам ухватио у коло између два лепа девојчета ухвативши их за мараму, којом се опасаше, онда на ново оживеше. И млађи који се од нас поплашише и разбегоше, извукоше се еада из буџака и опет настаде весеље , како ћете заман тражити на народним светковинама, крје се „по заповести" чине. Том сам се приликом уверио, да је много боље путовати сам и као непознат, ако хоћеш да познаш народ и његово стање онако како је, а не кад се упаради и надодоли. с. II.

Суђење кнежевим убмцама.

(Наставак.) Тамо је у Топчидер долазио и Павле Радовановић, те смо се договарали и гледали како би наш план извршили. Павле ми је дао један револвер и један нож за ту намеру. После смо се и код његове Павлове — куће о томе вшпе пута договарали. Пре уекрса ишли смо ја, Павле и Ђорђе у кошутњак и тражили место, где бисмо могли кнеза убити. Но које што нисмо били одважни, које пак што нам се згодна прилика за то није дала, то смо се били манили тога иосла и тек после Ђурђева дана опет смо ишли у кошутњак и вребали кнеза, али ни тада не добисмо прилике да га убијемо. После тога је Паја Радовановић телеграФисао свом брату Кости у Шабац, да и он дође овамо, па тако је и било. Нас четворица, ја т. ј., Ђорђе, Коста и Марић одемо онај дан, кад смо кнеза убили, још пре њега у кошутњак. Нас тројица отишли смо на оно место где је кнез убијен, а Ђор1)е је остао мало напред да на дурбин гледа кад ће кнез доћи па да нам знак даде.

Кад кнез дође, ми смо етајали на путу и пуцали на њега; после тога 1а побегнем у луг. па шта је затим било ја незнам. Ми смо се договарали, да еамо кнеза убијемо. Коста је први на кнеза пуцао, а после њега Марић, а да ли сам и ја пуцао, тонезнам, јер сам био у забуни. После тога отишли смо у честу, а одатле опет у Жарково; а куд је Марић отишао то незнам. После смо се вратили испод Банова винограда у Београд и ишли смо сви заједно до старога театра, а ту се после растанемо. Оружја смо имали сви; ја и Марић имали смо револвере, а поред тога још и ножеве, налик на војничке, само што им је држак био бео. 0 тим ножевима нисмо радили нипгга, него је само Коста секао кнеза, — то добро знам, тај нож носио је Коста испод капута. Ја сам мој револвер и нрж донео кући и оставио у астал. Тај револвер (који му се показао) дао ми је Павле, а одкуда другима револвери, то незнам. Зашто су пак моји другови убили кнеза, то незнам, ваља да због неправде. („Охо!" у публици.) Договор и намера била нам је да се укине владалачка династија Обреновића, јер је за народ штетна, па да ее доведе Карађорђевић на владу. (У публици узрујани жагор.) Први су то почели Павле и Марић. Ја еам имао да радим само на убиству, а Павле се имао старати како ће се Карађорђевићи на владу довести. Павле ми је казивао да он већ има својих људи, који ће владом управљати за време док Карађорђевић недо^ђе. Атанасије Атанацковић заузимао се такође против династије Обреновића, али ја му нисам хтео ништа новерити, јер сам знао да је човек врло слабог карактера, Ја нисам никога другог у том друштву познавао осим нас четворице. Оног дана кад је кнез убијен ја сам легао спавати с Атанасијем и спавао сам два сахата, после тога дође Коста те одемо у кошутњак, али којим путем то незнам. Ту нађемо Марића где седи и пуши, а после тога одемо даље стазом до на само место где смо убиство учинили. Ђорђе је дошао у кошутњак тек доцније, и то на вратнице. Павла и Љубомира тај дан нисам видео, нити знам где су били. У кошутњаку нисам тада никога видео, а у Топчидеру било је доста света, али нисам познавао никога. а мислим да су они нас видели. Пред управитељем Оветозарем Ненадовићеи нисмо се никад разговарали; незнам да ли је он за наше договоре знао. Одку-