Земунски гласник

312

„Бснетање." Гговореио на земунској беседн 20. Јула 1868. од ЛАЗЕ ТЕЛЕЧКОГ.

Погишованн слушаоци и леае слушашељке моје ' Најгоре је кад савесног човека тај малер деси, да треба о манама и врлинама народа свога коју паметну да рече, а овамо ни сам не зна, с ког ће краја да ночне. — Ако започне о врлинама говорити, — врлине су редке — н« Ке му се веровати; ако иочне мане набрајати, у очима свесног критичара толико их има да му се слушаоци од огромног броја уплашити морају. Како ће ту савестан "човек да се извуче из клопке? Нема другог спасења, него да у своме говору врлине и мане наншх друштава тако забашури, да их ни сам разликовати не може, или другим речма, не треба ни да се подувати говорити, него да „бепета." Лепе моје слушатељке! Би видите, да сам и ја у том малеру. Истину вам нити смем, нити могу у брк казати, јер — бркова немате. Лагати би вам до душе и могао и смео, — вала богу ни брада ни бркови не би ми у томе сметали, — али били онда задовољио савести својој? Очевидно је дакле, да се из оваког малера најлакше може човек извући, ако у обште ништа и не говори. Та обште је познато, да је ћутање злато, а злато на жалост данашњим даном целим светом влада. Но ја ево не могу то злато да заслужим, јер ћутати не знам. Шта знам дакле радити? Узећу средњи нут, па нити ћу ћутати, нити говорити, него ћу да бенешам. Ту сам још бар и то хаснио, да се немам никакве парнице бојати , јер за бенетане нико не одговара. Ајде дакле да бепетамо, шат падне и у тој лакрдији која паметна, која ће наћи пута и до срца. Гледим вас, лепе моје слушатељке и добри моји слушаоци, како-сте се лепо сакупили у толиком броју на србску беседу, па ме чисто мрави нролазе од милине, кад се мишљу узнесем, да вас је сакунила чиста жеља, да на овој беседи чујете ираву српску реч, која ће вам као причешће душу укрепити, од које ћете се научити правом осећању србском, прави.ч забавама и обичајима србским; како сте се сакупили у тој нади, да ћете на србској беседи као на извору вечне истине напојити се храбрим духоч србским,

оним духом, ког нам мученици наши издануше, кад за своју домовину, не са штекером и штанићем него са мачем у руци крв пролише, — не би л' вам срце и душа очеличила, да сггоуздањем у своју снагу и кренком надом у бога лакше сносите терете, које као чланови несретног једпог страдалника, тог презреног народа србског, трпети морате. — Јест, срце ми заигуџ од радости, кад то помислим; — а срце ми се стесни од туге, па би препукло од бола, када опет помислим, да је многе од вас сабрала овамо игранка, која са великим словима стоји исдисана на челу програма од беседе ; кад помислим, да је многој лепотиц И и многом господичићу можда неодолзива жеља за каквим валЦером или трамбланом срце раздрагала и кораке к Фасловој башти убрзала, или бар код неке и неке госпођице жеља, да изнесе на видик своје лепо чело и румене обрашћиће, — ма да би о томе аиотекари, да нису на чување тајне заклети, много иричати знали; — или да публици на углед стави рукотворине свога вештака кројача ил' вештакиње машамодкиње. Глава ме заболе, кад помислим, да је многи млади господичић за шо само своје беле руКавице навукао, ина беседу дојездио, да из ове дворане" одма у екстрацимер се сјури, своје снежнобеле рукавице свуче, и ледене се чаше лати. Охо! Ето видите, куд бепетање води! Мал' те не ће и вама, а богме и мепи можда — сувише пресести! — Али ниппт. Ми смо толико пута и чули и искусили од лекара, да се за понрављање стомака горак лек употребљује; — ако вам ^акле моје бенетање нешто горко падне, имаћете бољу глад, те ћу бар, ако не од вас, а оно од угоститеља благодарности имати. Но да продужимо! Тоћете ми допустити, да јеженскиња најинтересантнија тварка божија. Немојте ми дакле замерити, ако се усудим прозборити штогод о женскињама, јер знамо сви, да је лепа пола стуб читавог човечанства! Стуб човечапства! рекох. Како иронично звони та хвала, кад се окренем по нашим породичним круговима, па кад угледам, како се ми мушки, ми токорсе снажнија и паметнија створења, спрам тога стуба човечанства понашамо. Немојте ме, господо, криво разумети, немојте мислити, да сам претеран пријатељ еманципације жен-

скиња; али немојте ми опет ни подметати, да сам кадар, икада са осталим мушкима казати: „Е шта жена; у ње је дуга коса а кратка памет!" — јер сам много мушки са врло кратком коеом видео и познавао, па да нису имали по једну таку дугу косу покрај себе као пратилницу у животу своме, не би покрај све своје дугачке памети ни толико вредили, колико воденица на суву, или колико ветрењача без ветра, или сат без сказаљке. Мужки се истина гордо називају јединицама, а жене са презрењем зову нулама. Е, кажите ми, молим вас крји иоле знате рачунати, какву важност добија та јединица, кад јој нулу додате? Онда није више јединица, него десетица. — Жена дакле доноси мужу своме деведесет процената, — што се при женидби ретко кад у обзир узима. Истина је до душе и то, кад ту нуЛу иред јединицу метнете, кад та нула дакле пред јединицом првенства имаде, да онда нити нула нити јединица што у рачуну важе, — женскиња је дакле без мужа нула. Ништа. Али ни мушки не вреде баш много без те нуле. Назвао сам женскиње стубовима човечанства; како се понашаио ми сирам тих стубова? Оад ћемо видити. Знамо сви, да је бог успавао Адама, чим га је створио, и да му је искинуо једНо ребро — не знам, с десне или с леве стране. Но биће по свој прилици с леве, јер тако би се само могла разумети она мађијска снага, која нам сирота срца наша женскима тако привлачи. Од тог искинутог ребра створио је бог жену. — Ово је вишњи творац врло мудро урадио, јер даје случајно искинуо Адаму језик, па да је од самог језика жену створио, наопако, слушаоци моји, — до сад би већ зацело ми мушки сукње носили. Или да је бог којом несрећом кз наше ноге жену створио, куд би ми мушки с нашим траговима; како смо и оиако доста каљави, јер смо од блата створени, бог зна, би л' се икад опрали. Кад је бог дакле из нашег тела жену створио, а не од блата, као што смо ми, — премда ми томе ни криви ни дужни нисмо — сигурно је хтео нешто племенитије створити, нешто, што ће се целог нашег живота око нас као бршљан око рапавог раста вити, да иам у сред буре, која нас окугш, бајним мириеом цветка свога терет олакша и живот заслади.