Земунски гласник

321

или дрветом на воћку, која рода нема. Ни пси не лају на нов месец, него кадје пун. Где су заслуге, ту се и завист појављује, као за пламеном дим. Безпосличарима, који цело драго време проводе у ружењу, опадању, потварању, трчкарању и лажи, њима заиста неће нико завидити. Један је знаменити човек питао, да ли су монарси или народи не благодарни према заслужним људима? Ни једнима ни другима неможе историја пребацити. Узрок је неблагодарности обично завист супарника, или који бар желе да су супарници, и ако су без икаква знања и духа, без икаквих заслуга и карактера. Ме1)у свима а<х>ектима најгора је завист. Та једе човека као рђа гвожђе. Један духовник рече: бог не може завидљица горе казнити, него кад би га метио у рај, који би му се у пакао претворио из саме зависти, кад би видео блаженство праведних. Да не идемо чак на небо, ја опет велим, да неће бити веће муке завидљивцима и клеветницима, што се појавише ово последње време у нашем народу, као кад виде, да не могоше оцрнити и оборити оне, које народ рад заслуга њихових искрено љуби. Они ће се изести, као што изеде рђа гвожђе. По Демокриту. С. п.

€ Л О 1Ј О на иарастосу иогииулога кнсза Михаила у светониколајевској нравосл. сри. цркви 17. Јуна 1868. у Карловцу (горњем), Говорио НИКОЛА БЕГОВИЋ.

Праведник аште. постигнет скончатисја, в' покој јему будет. Нема т.оме дуго, поштоваии зборе! да смо ми овђе са молитвом ожалили не милу смрт младога цара Максимилијана*, данас пак предајемо вјечноме спомену срискога кнеза Михаила Обреновића. Грозна смрт кнежева позната је нама по гласовима , које разносе јавни листови свију народа. И наша српска гласила својим жаловитим гласом иотресоше у нама и хришћаиска и нриродна осјеКања до крајљега вршка, на коме још само молитва Србина лијека дати може. Жалост је ова наша са свијем природна , па тако и нодобно оправдана. — Кнез Михаило као Србин и као православни Хришћанин иашје брат. Он је живио тако рећи на ирагу нашем, и својим човјекољубним делима давао толико гласа по народу своме, да му ми наше нризнање овђе никако ускратити не можемо. А и осим народнијех симпатија, које нрави Србин никада не може и не смије затајати , и које онет иоштен и снраведљив човјек никада не Може и не смије замјерати велим: осим те свете свезе наше духовне, коју ни воде ни горе не пресјекоше, долази ту ј'ош једна исто тако њежна и важна «. колност, што међу нама овђе у граду жшш из свијетле породице Обреновића одличиа граница и узвишена својта (суируга г. нуковника Теодора Мајне. рођена Обрено-

вићка), са којом смо ми дужни подијелити љуту жалост ову, да се особице у туги не изгубимо. Кнсз Михаило погибе прерано у 45 години свога живота у Топчидеру на шетњи — погибе, знамо, у својој земл>и, коју је он сам миловао, те јој прибавио био толико безбједности за л>удски живот и домаће имање, да је сам говорио: „Закон је највиша воља у Србији." И баш зато нам грозна смрт честитога кнеза жалост задаје! . . . Забринути се мора Србии над удом судбом својом, која мори племенито потомство свете куће Немањића кроз толико п,рнијех вјекова, па још не може да догледа краја својима тешким невољама. — Истина, ниједонас овђе испитивати: Чијаподмукла рука подметиу хладно зрно, да угаси драги живот кнежев, од куда се земља његова праведно надала свакој срећи и напредку. Ми то исиитивати не можемо. Уважите, да ја кажем „не можемо", а не рекох не смијемо. — Јер ми живимо изван домашаја и далеко од мјеста, на коме је драгоцјена крв проливена; те зато баш ваља са оне стране да мирно очекујемо чисту истину. Ма кад тајну ту испитати не можемо , а ми можемо бар одмах од туда извести за себе полезну науку : да је наиме најтврђа ограда овђе на земљи саграђена од врлине српске и доброте хришћанске, јер кроз ту ограду не продире рука убилачка. Кнез Михаило родио се, да један пут умре. Кнезови и владаоци смртни су људи. Но благо ономе ва кога се рећи може: „Праведник аште постигнет скончатисја, в' покој јему будет." А тако унрав проговара данас уплакани народ из благороднога срца своме љубљеноме кнезу на гробу његову. И то је највећа утјеха српскоме народу у великој и тешкој туги његовој , те он умје оцијенити себе , и — разпознати своје добротворе од своијех злотвора. Моја браћо! Ми смо Хришћани, ми смо Срби, нама доликује тугу нашу на Б -га положити. „Бог је наш стари давало!" Тако се утјешава Србин са живом вјером и сталном надом у Бога чак од несретнога Видовдана кроз невоље своје вјечне, и горке дане свога животарења. И гле! Србин се не посрами у вјери својој. Погледајте само на Србију младу баш код овога часа њезина, какови нам гласови из Србије долазе? „Србијаје мирна и оирезна," — веле јавни листови. Томе се заиста враг српски није надао , кад је из подле пушке своје застро Србију са густим димом, и умислио био само преко мртва кнеза Михаила своју иодму1С1у намјеру постигнути. Али Србију Бог чува. Србији је кнез : Бог и срики народ. А тај се кнез српски убити не може! Да браћо, неће старо бити, а Србија ће исправити тслонуту главу своју , и поновити стару српси:у заклетву: ;,Ми смо војска твоја Господару, Чувај нама образ и поштење!

Врази ће посрамити, А Србија прославргти. Теће вода куд је текла, Што је српска мајка рекла." А спд к теби, Боже драги, подижем скровито срце своје и страхом молим ти се: Ти Боже заштити сав род хришћански, све л»уде и народе. Ти нас умудри да ми твоју свету вољу и твоју правду љубимо. Ти нас уразуми да теби једноме сви служимо, да јеванђеље сина твога постане истином живом у двору — и у колеби. Јер само тако умириће се етрасти, изтребити лакомства и грабежи , које притисак јачега над слабим и сиротним као бич твој по земљи разносе. — Боже вјечни! Ти суди и осуди грозно убиство, које нас о^ђе у дубуку жалост погрунгава , и не допунгта врагу пакленоме, да се носрами вјера наша пред частиим крстом сина твога, коме српеки род елужи и у њега се нада* А души великога мученика нашега иравославнога кнеза србскога Михаила подај твој рај и покој. Амин.

Шстачеве белешке. и. Потоп. — Српека позориштна дружина. — Опроштај стрељаца. — Четири хиљаде отаца а једно дете само. — Неприлике од сваке врсте. —- Последњи покушаји. — Омладинска експедиција.

Немојте замерити шетачу, лепе читатељке, што се тако ретко појављује са својим белешкама. Али како ће, кад кроз је четрдесет и пет дана дан на дан киша падала, дакле управо пет дана више, нег што трајаше кише за време великог потопа, о ком нас извешћује старина Мојсеј, и који је по казивању његовом чуда и покора по свету учинио. Рледах ово дана слику тога потопа, снимљену ваљада по некој ФОтограФији Нојеовој, и верујте, страшно је ту видети божји гњев. Киша потоком пада из проваљених облака, црно небо расветљавају муње и гром удара у кулу вавилонску, те заплаши весело друштво, које се баш тад било скупило на беседи са игранком. Лепе вавилонкиње доиста морадоше јако чезнути за весељем, кад код онакве страшне непогоде долазаху на игранку. А њихови мужеви? Они их отпратише куд су год хтеле, као што то још и дан данас чине. Јер људи се називају с тога „јаким иолом " што јесу стални , те остадоше онаки исти, какви су били у прастаро време. Али и тада морали их је мука спопасти, кад виДоше, да им накићене драге ступајући у дворану страдају од проваљепог олука. Сва вештачка Фризу^за, сав пластички и сликарски посао целог дневног рада кад се поквари у мах, то није шала, и ретка се ту енергија изискује, да се то за час коликотолико опет доведе у ред. За цело то време давала је народна позориштна дружина претставе у Земуну. Не мислим ту време Мојсејевог потопа, кога беше режисер сам господ бог, него оних четрдесет и пет дана, за које шетач не могаше шетњу своју продужити, па се морао задовољити са гледањем разних Фигура, молованих и иростих, с маскама и без маски. Белим кише су биле страшне, зато свако и одобрава београдском митрополиту, што је наредио опште „молебетвије са коленоириклоненијем," да киша ирестане. Незнам, запјто се управа позориштна тако касно сетила да покуша употребити сретство против кише? Она је касно избрисала две хиљаде стихова из драме „Мејриме," те је тако уклонила све водене елементе, који би