Земунски гласник

И нос се, као и све друго, влада по моди. С тога једни парају небо с њимЈ, а други га отромбоље, као какав ђенерал српске кнежевине после кораблокрушенија у Матици српској 1868. г. после рођења Христова. Људи што пишу историју развитка моде од њезинога почетка па до данас, јако греше, што тако слабо пажње поклањају носу, који је веома важан део нашега тела. Нос је на лицу, што је термотер у прозору. По носу хоће неки да познају страсти и целу унутрањост човеку. Има носева различних: и широких и танких, и високих и ниских, и нравих И орластих , и сувих и меснатих. Но нос иоред великих својстава својих, опет је доста ограничен у укусу нгго се моде тиче, јер он незна за никакву друх\у боју до само црвену и модру, која келе од пића долази, но најпосле шта јеи пијанство друго, него страст, која се у неком времену тако раснростире, да постане скоро општа, а ствар, која не постоји увек, него новремено долази и шири се, зове се мода. Пијанство је дакле по томе логичном закључку мода, а тако исто и црвена боја, у коју се нос усљед тога облачи. По томе видимо да нос није велико закерало, и ја се чудим, како трпе носеве у људи они људи, који моду измишљавају и расп ростиру. Чудим се и Французима, како нос још носе, кад они све у моду облаче; а њега не могу. Како се дакле нос сачувао од кужнога уплива западне цивилизације, како живи с мало иотребеи како је велики нротивпик моде, то је он створен за газду и тециво, само још кад неби „шнуФово," нремда нос ни то не захтева, али људи силом трпају у њега. А Да не трпи ни то, види се отуда, што увек откија. Нос је заиста несретно створење, као год магарац међу осталим животињама. Нос за своју потребу не тражи ништа друго, негоједну мараму, али зато опет мора, да буде права бурмутица, мора да трпи дуван и да га пушта кроз себе, мора да носи наочаре као неко седло, а то сге другима за љубав, који се по моди владају. Долазе на ред уста. То вам је тек прави обожатељ бонтона. Уста и очи и јесу две најсјајније звезде на човечијем небу, — на лицу, и увек красе девојку донде, докле незна ни „на чем жито расте," а како почне по моди гледати, по моди пжорити и уста носити, одмах се нанлачи облак на лепоту лица њези-

ног. Како усне постају црвене, то би знао казати, али како се то зове, морао бих апотекара питати. Како се уста успијају и како мала постоју, то већ није тешко погодити, нремда би огледало, „кад би знало проговорити" (да усвојим изражај мога предрагог „сожитеља" земунског, који тако рече за неку собу), премда би оно много више знало казати, шта све чине женске са лицем својим по законима моде. Но као највећи грех морам уписати лепим устима женскима то, што се покорише несретној моди, те њој за љубав презиру свој мили језик српски, којим их мати њихова одњихала и одхранила, па сад уплећу неке бесмислене речи, или говори са свим туђим језиком , па још међу собом, Орпкиња са Српкињом, а нађе се и по који несретни Српчић, па место да их одучава, он им још помаже, и то све за љубав једне речи: — „гебилдет!" да би се могла само за њих казати, премда би то било — ласкаво и погрешено. Ово до сада говорах, што је сваки могао видети на лицу женских, ван кад га покрију „шлајером." Сад што долази већ је стегнуто „мидером" и обавито хаљином са „шлепом" или без њега. С тога ћемо то оставити, али само до друге прилике, премда ћемо дотле имати и нових ствари, јер за све, што је сад у моди, онда ће се већ казати „то је сад изишло из моде." Мода, која својим задахом хоће скоро све сталеже већ да окужи, изазвала је и ову песму: „Волем богме мог сељака НГго поштено пије, једе, Нег' цифрастог помодара, Кога даве дуг и беде," Зацело ми неће ни један помодар смети казати, да није тако. Жао ми је само лепих сестара, што оне толико метацишу моди. Оне би се кад неби било друкчије, патиле и глађу и жеђу само да спреме нову хаљину по моди за „бал" или „беседу," што је код нас једно и исто постало. Мало их је, које знају за „Вилу" и „Матицу," за „Омладински календар" или „Заједницу," или другу какву добру нову књигу српску, али нову моду- неће ни једна нревидети. Жалосно је, али је тако. Женскима је зацело већ дотужало слушати овакве придике, јер смо чули, како се срде на њих и на оне, који их пишу. Осим тога знамо, да је нре неку годину једна Францускиња устала против тога и сву кривицу покварености њихове

бацила на мушке. То је лепо и јесте, заиста су криви у нешто и мушки, но ја бих желео од наших Српкиња да не остане на самоме протесту, него нека се сакупе и договоре, како би образованошћу душе своје надвладале сваку сујету, нека прате рад и напредовање браће своје, нека презру свакога, који незна ценити врлине срца њихова, него хоће да ласка спољашњој привременој лепоти. Јест, тако нека раде, и онда мушки неће ни смети, ни моћи својим бестидним погледима и речима распаљивати сујету женску. Нека нико не помисли да се моди клањају само људи и жене. Не, модина се влада распрострла и даље. И начин смрти управља се по моди. Наши су стари умирали јуначки на бојном пољу, или с мирном савешћу на мекој постељи, а сад је дошло у моду: пушка и нож, Дунав и цијанкал! И џелати напредују с модом. Имају они гилотину , вешала, стрељање, точак, рупу и т. д. Свашга је већ „било у моди" и „излазило из моде," само неаогишене никако да изиђе. Ту су моду пригрлили и сами старци неки. На глави им сјајна седина, а у глави паклена мисао. Оии носе отворене груди, али затворено срце и у њему злобу, себичност, пакост и поквареност. И докле непоштењевлада светом, дотле иоштење станује код појединих, као Србин у „гори зеленој," кад се после пропасти своје „одмете у хајдуке." Но доћи ће време и завладаће поштење, и то не као мода, него као неодељива својина и прави облик човечији. Ваљасамо светлост образованости ширити, па ће нестати мрак сујете И глупости. По Демотриту. С. II.

КОРЕСИОНДЕНЦИЈА. Г. М. П. ј Ст. Па 30ВЈ Г . Мора да сте на гласу у вашем месту као стилиста, кад вас тамо држе за гласниковог донисника, што као да вам није по_ вол>и, рекли би по садржини вашег писма. Ово не основано мнење о вами могли сте на лак начин онровргнути: требали сте еамо неколико редака ма шта написати и наиисано показати им, иа држали би вас онда још за донисника , ви би ипак били лишени сваког одговора, јср би сте поднели били потпун доказ, да ви онај донис нап&еали нисте. Право рекосте, да у реченом допису нема тога што би вређало кога. Та имати збирку од визиткарга карактерише светског човека, па лако се ту догодити може, да се туђа употреби уместо своје. Особито се то лако догађа код л>уди, који су још у оним сретним годинама, кад једнаједина златна звездица краси навратак од хаљине, на богиња Терисихора сву своју сласт над њима излије. Мило нам је, што се аранжери не дадоше тим неспоразумлењем забунити, те ипак нроведоше приређено весеље. Јер песник вели: Ноћвг -л-аг Јег 6а1>е \УегШ §с.ч4Јецеп, 1>1е Јег Ое1)ег ГгеипЈПоћ тК деповз, ШНег ллгаг (1ег БсћорГег <1ет Уегј*пи§еп, 1>аз Визеп «1ез Оезсћбр&з Позз.

Издаје и уређује.: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну.