Земунски гласник

386

Иа.ш. оарон. (Свршетак.) IX. Ево нас у једној јужнонемачкој ирестолници. У богато намештеној соби, која беше слабо осветљена, сеђаше или боље ленсаше нека женска на свиленом, меком канабету. Беше нудо лепа. Плаве витице спуштаху се низ бледо чело њезино, уста румена па мала, а очи плаве као небо, тело пуначко као наливено, и све на љој бегае тако одмерено, да је правоме анђелу личила, а већ није билау првом цвету младости. — „Елем ипак!" проговори она тихо сама себи. Јелисавето, опасну играш игру, може се страховито свршити. Али то је последњи пут што ћу га видети! како да му одбијеш срдачну жељу? Јест, то је последњи пут и мени се претсказује, да ја не могу, да нећу никад сретна бити. Нека мрачна сенка, што ме ваздан окривљује, стоји између мене и среће моје, и за то поред свег богаства и сјајности ове у којој сам, осећам се пекако усамљена, ос,тављена и несретна. Послужавка уђе у собу и гаапне јој нешто на ухо. — Нека уђе, па нас остави саме! рече и њезине лепе очи запламтегае. Један човек уђе. Бегае висока, поносита стаса, очи црне, сетне, а погледа врло одважна. Ове на н.ему изражаваше негато необично, значајно. — Захваљујем гроФице, срдачно вам захваљујем! проговори дубоким гласом, који му дрхташе. Захваљујем вам што сте допустили, да загледам јога један пут у те очи, да чујем јога један пут тај глас, док ме моја судбина или ако хоћете дужност за навек однесе одавде. — Ох, загато се морадосте уплести у живот мој! повиче она болно. Загато морадосте познати мене несретну жену, која је већ десет година прикована за недостојна човека, кога не љуби, и који је н,у за рад етрасти своје занемарио. О, тегако сам казњена Александре ради поноса мога, ради сујете и тежње, да спетлим у другатвима, која су ми пре завидела, а сад се поругљиво смеју моме разореном животу. — Али Јелисавето, гато се не отргнете из тиХ срамних окова, гато не оставите ту околину, над кбјом ви сјајите као иун месец међ ситним звездама? О, саслушајте молбу моју, пођите са мном, јер вас љубим, као што јога никад нико није женску љубио. Мене зове отачбина, зове ме

Пољска, која је доста робовала, па сад хоће да почне последњу отсудну борбу за слободу. Ох, будите моја, бежите са мном из овога света, који вас не може ни схватити ни љубити као ја. Хајдете са мном моме двору. Вага поглед и мисао на отачбину моју заједно ће ме одугаевљавати, кад куцне час борбе. Ох, чујте ме, јер живот, па ни сама слобода Пољске не вреди нигата за Александра Дверника, ако ми ти као сјајна звезда надежде не светлига. — Ах, не говорите тако драги пријатељу, не игатите зелени венац наде из ове руке, која је до данас само трнове венце делила онима, који је љубигае. Не захтевајге, да иривежем човека за онакву жену, која нигата нема, с чим би могла усрећити таквога човека, као гато сте ви. Бама треба срце топло и жарко, које би цело вама припадало, а моје би срце морали увек делити са демонима горкога кајања, са сенкама минулих дана, који често претећи пред дугау моју излазе. Ви знате кривицу моју, гато сам учинила у заносу своме са верним срцем једним, ви знати, јер пред вама немам тајне, и опет! — 0, оставите ме судбини својој и баците поглед вага к сјајнијим звездама, него гато су ове, што над нагаом љубави светлс. — И ја оиет немам друге жеље, него само да тебе својом назовем, тебе, коју те силно љубим! Ох, недај, да те толико клечећи молим! Јелисавета цикну страховито. Бегае бледа као смрт и с укоченим погледом гледагае на врата оближње собе. И Александар погледи и поплагаен виде на вратима разјарена гроФа Риденауа, где му ватра из очију сева, који суровим гласом својим веома узбуђено рече: — Госпођа гроФица Риденау уме баш лено сладити себи свој „не сретни живот", као што извољева називати своју удају ; уме красно употребити оно време, кад ме моје мале страсти за часак одведу од ње, наравно на рачун части мужа свога. Јесте ли због мене у самоћи, или због вас саме кад с таквом равнодушногаћу награђујете моју верноет, приврженост и све оно, чега сам се вама за љубав одрекао? Ви би већ сутра били далеко за горама с вагаим драганом, а ја би био потсмех целој преетолници, само да нема бедних послужитеља, који за новац одаду своју госпођу, која се ослања на верност њихову. Други пут ваља боље да пазите и да боље чувате кључ од вашег орманчића. Знате ли?

Тако рече и у крајњем беснилу са најподругљивим потсмехом баци завежљај писама на сто. Кад их Јелисавета снази, задрхта и обнесвешћена падне. — Но што ми још међу собом имамо, за то нам није потребан сведок, рече и једном руком ухвати њу, а другом огатро покаже врата. А ви ћете господине Александре Дверники, ако нисте подлац, чекати, гата ће гроФ Риденау сутра казати разбојнику части његове. Идите! Александархтеде одговорити, али један поглед драгин, којимга мољаше да ћути, ућуткага. Поражен изи1;е из собе. Сутра дан бегае у престолници велика избуђеност. У свима се круговима говорагае само о томе, како је гроФ Риденау пао у двобоју са неким пољским племићем Александром Дверником. Лепа гроФица оставила је изненадно варош после неколико сахата. X Неколико недеља после тога догађаја сеђагае судија М . . . ски госнодин Едвард Браун у својој соби за доручком. Послужитељ уђе и пријави некога странца, који жели с њиме говорити. Странац уђе. — Херберте! повиче судац радосно изненађен. Стари пријатељу, који ли сретни ветер дуну и донесе те скоро узгубљена онет у домовину. Али за бога, како изгледаш? Шта ти се догодило ? То бегае заиста Херберт, што стајаше сада пред својим другом са универзитета. Здраво се постарио. Његови обично румени образи беху сада бледи и суви, а очи упале. — Јест пријатељу! изменуо сам се и сад сам само сенка онога, што некада бејах. Сад се ето повратих, на да вигае никада не излазим у тај лажљиви свет, што ти враћа за верност издајство, за љубав обману. Ти си ми верни иријатељ. Теби дођох, јер си добар и требаш ми. Молићу те нешто као пријатељ пријатеља. — Шта може богати барон Херберт од Бонкура молити од новога сиромагапог чиновника; одговори Едвард у гаали. — Истина је, богат сам, и ако бага не тако, као што мислиш, но тебе молим, да унотребиш један део мога богаства. Али ми пре свега мораш задати поштену реч, да ћеш по мојој жел»и учинити. Мислим, да ме довољно познајега, на.да ћеш знати да ништа зло не смерам.