Земунски гласник

387

— Ејво ти моје руке, па ми реци сада твоју тајну. — Јест, тајна је, и нека остане као тајна пред целим светом дотле, док мене нестане. Позната ти је несрећа гроФице Риденау. Познато ти је, да сам је некада љубио свом снагом душе моје, па, ах! и сада је љубим, и ако је она сирото момче дапно заборавила, коме је она некада у мрачном животу његовом звезда преходница. била. Безпокојан тумарао сам непрестано по свету. Хтео сам, да је заборавим. И не могах. Куд год сам продазио, свз г даје лебдида љезина слика предамном, и лебдиће увек, док ми год не склопи смрт уморне очи моје. Пре неколико недеља вратио сам се из Инглеске. С каквом сам тугом чуо несрећу хБезину! па сад помисли, пријатељу, та жена, чије је поносито срце навикло на сјајност и богаство — сад ,је сирота! ГроФ је Риденау не само своје имање, него и њезин мираз прокартао. Он је вегпто знао своје стање пред светом прикривати, но смрћу. његовом открише се све лагарије и обмане. Она нема ништа до оне једне куће. Све сам дознао. Отац њезин умро је наскоро после несретнога Отмара, а оно мало, што ј°ј ј е Ј ош оставио и то је сада пропало. Пријатељу, ја не могу пусти■1и, да се сада још и сиротињом бори поред несреће своје и непрестаног пребацивања савевести. То је што те молим. Она несме ни учем оскудевати, докле год ја имам, а хвала богу! — још имам да јој могу помоћи. Ти ћеш јој дакле ма под којим видом ове новце предати, а то ће јој бити доста, да ни учем не оскудева. Реци да је то стари дуг, кога је имао отац примити, Та ти си чиновник, знаћеш како треба. Јели драги пријатељу, да ћеш ми учинити ту утеху, да ве она бар непати, ако већ неможе сретна бити. — Ретки човече ! нлеменити пријатељи! проговори Браун јако ганут. Камо јоод таквога срца, у коме таква верност етанује, које толике болове изневерене љубави и тугу за украденим сном младићским са благословом и добротом враћа! — Не говори о томе, него реци: хоћеш ли и можеш ли ми то учинити,? — И могу и хоћу, јер те познајем. Али, рече бројећи банке , ни твоје цело имамње не износи више, него што овде даје[ц. ПЈта си наумио ? — Јест истина, али мени опег осТаје, колико ми за живот треба. Наодто ми виоде? И оиако сам бли-

зу гроба. Ни живот ни свет немају више сласти за мене. Све је прошло за мене. Сада ћу се вратити у кућу мајке моје, одакле ме је љубав уздигла до небесне светлости да ме само у већу бездну баци. Тамо ћу живети мирно. А кад ми затреба пријатељ, срце, које ће ме разумети, теби ћу доћи, а ти нећеш одбити пријатеља! — Не, једнога ми бога нећу, и увек ћу бити сретан, кад такво племенито срце буде крај мене! Херберт загрли пријатеља и још га један пут опомене, да што пре изврши жељу његову, па онда оде. XI. Да се вратимо почетку наше приповетке — то је почетак свршетка. У ономе старом двору живела је нека бледа госпа, која још и сада беше лепа, и ако јој је тешка туга борама прошарала лице. Једино јој друштво беше стара слушкиња. Сиротиња из околине много приповедаше о доброчинствима њезиним. Преко потока никада није прелазила, јер тамо стајаше она кућица, која је на девојачке часове незине опомињаше. Како јој је срце куцало, кад случајно угледа вити стас онога човека, што излазаше из оне куће, кога сељаци још увек „малим бароном" зваху. Свет говораше, да је он душом болестан, да је своје имање шћердо, па да сад живи од руку својих, па и од тога још дели сиротињи. Он се свагда смешио, кад је тако гато дочуо. Јелисавета се врло често сећаше младости и своје и његове, и тада задуго неби излазила из собе, а кад изиђе, могаху јој се увек видети очи мутније од суза и образи блеђи. Тако је пролазило време, па дође већ и лето г. 184*. „Мали барон" не излазаше дуго на поље, а лекар је нешто често долазио његовој кући. Једно вече сеђаше Херберт у својој наслањачи. Баш га је доктор тадаоставио. Сунце је седало. Врата се отворише и бледа женска стајаше пред замигаљеним Хербертом. Он се трже као из сна. — ГроФица Риденау! повиче веома изненађен. — Јест, ја сам Херберте! опростите, гато вас тако назвах, као некада, када сретна бејах. Ах, како сам не заслужна оне среће! Херберте, ви патите, ви много трните због мене — несретне, која вас онако немило наградих за вагау верност. Херберт устане и дрхтећи пружи јој обе руке и тихим гласом рече:

— 0 неговорите тако! Висте негда с вагаом љубави зору мога живота улепгаали, па сада сте онет догали, да и вече мога живота украсите, да ми мира донесете, који ми је тако потребан. А и висте га нагали, је л' те? Из очију вам читам. — Јест, нагала сам га Херберте, ако ми опростите за сву ту патњу, гато због мене сносисте! . . . — Јелисавето! ја немам нигата да вам прагатам — — Месец је већ скочио вигае брегова, кад је Јелисавета изигала из мале куће. На лицу јој се огледагае унутрањи мир и блаженство. Још више вечери одлазагае оиа тамо гн>сле тога, а кад једно вече дође, спази — мртвога Херберта. Међ хладним прстима држагае малу плаву витицу косе. Драги читаоче! Леца читатељко ! Дођете ли један пут у М., не пожалите труда, отидите на гробље. Тамо ћете нрочитати на једноме камену ове речи: „Херберт барон од Бонкара," а ниже тога: „Буди веран до гроба, па ћу ти дати круну живота!" Идући тамо сресћете стару бледу госпу, која се бага с гробл>а враћа, а на гробу ћете наћи зелен венац, којим га је она окитила. Нревео С. ii.

Да л' је забаа?а ид' је екцес? „Велике варогаи потребу ју позоригате а покварени народи романе" рекао је Жан Жак. Ако је то истина, онда је Земун и велика варош и покварени део покваренога народа, јер је нисац чуо , пре него што се својим очима уверио , да је у Земуну дошло нозориште, а гато се романа тиче, то сам чуо од младића, где говоригае , како је овај оној , а онај ово| опет однео једаи роман, јер гато саме госпођице имају то су давно прочитале. Иаравно, ја кажем чуо сам, јер моју малу наученост још није послужила срећа, да видим и те библиотеке, премда сам се уверио, да наше госпођице нису без Француских романа на немачком језику. О томе сам сеуверио чудним случајем. Као испитач, истина бог, требао сам зверати на све стране, не би ли што уловио за белегаке, али у тај пар ишао сам с обореном главом. Наједан пут запнем за негато и — гаегаир ми падне с главе, а у исти мах и једца књига. Зачудио сам се. Знао самда нисам имао књигу под шеширом. Погледим око себе и спазим на прозору једну госпођицу,