Земунски гласник

395

је ашов у тврду земљу. Вечертг.а румен обасјала је необичну лепоту и дражи њезинога лица, које се зажарило од рада. Кад је спазила Армина испусти ашов, и не поздрави га и не рече речи. Армин приступи и запита је, да ли га још познаје. Она му не одговори. Обоје беху у неприлици. Он јој затим изјави, да је сликар, па да му је највећа и једипа жеља, да њу наслика као краљицу — као светитељку — као Мајку божју. Она стајаше немо и не могаше га разумети. — Шта ви то кажете? И он се потруди сада, да јој разјаспи свој „занат" и да јој каже, како му се здраво допада, и како би најсретнији био, кад би и»у, најлепше што је нриродастворила, смео сликати. Не хтеде никако. — Милостиви ме господин само иемевају. У пространоме свету има друкчији девојака, него ја што сам. Мало но мало и они се почну слободније разговарати. Најпосле и она допусти, да ју слика, а на последње иитање његово нашла је за умесио да му са свим простосрдачно одговори: — Милостиви господин не зна, да сам ја заручница! Ено, оно је мој заручник, дода брзо, јер у исти мах у!)в Грегу ш у башту. Она се не помаче с места, а кад је ближе дошао, рече му: — Грегуше, милостиви је господин сликар. Дошао је из вароши, да госпођу гро-рицу слика, па би и мене хтео, јер му се веома допадам. — То је лепо , али милостиви господин не ке одржати реч, одговори Грегуш. — О, о, ми хтедосмо нашега госта развеселити, а ми га још сетнијим начинисмо, рече једнога дана гоофица гроФу пред Армином. Добро те је довршио моју слику , јер му се ова клима не допада. — Варате се милостива гроФице, одговори Армин; ја би још молио милостиво допуштење, да останем који дан дуже, док не свршим једну слику у селу за себе — оне с'#љанке Магдуше. Г роФ и грофирца смејаху се у глас. Армин побледи као зид. Армин је међу тим заиста почео њезину слику. Рука му беше тешка, али му је душа лет.ела, срце му је горело. Оваки је дан ишао у село њезиној куници. Тамо му стајаше платно, а пред њим оцо поносно девојче у својој природној леиоти. Но док је млади веаггак сликао ону највишу леноту и драж, беше му

све теже на срцу, које се лако запали. Он иаде у ону сету, која је гласник озбиљне страсти. А Магдуша беше сваки дан поверљивија и веселија. Стидљиви се пуиољак развио и иоказа му највеселије срце. Из почетка стајаху код њих увек Грегуш и њезини родитељи, и заручници се радоваху као деца, кад год би на слициспазили, какву сличностса Магдушом. Доцпије остајаше Армин са својим моделом и на само. И тада се много слободније разговараху. А кад би Грегуш изненада дошао, она запне, а Армин ућути збуњен. Магдуша беше онда увек љутита. То се могло и познати на њој. Тако нролазише дани. Један пут за ручком спази Армин, да му је домаћин нешто не расположен, узнемирен. Изгледаше, као да су и гроФ и гроФица нешто имали на срцу због њега. По ручку каже му гроФ најпорле, како је то лепо, што изучава вештину и прибира слике достојне вештачка посла, али је жалосно, што је уселио несрећу у мирну сељачку кућу. Грегушје постао суревњив, неће више ни да зна за сватове и хоће да скочи у реку, али ће најпре да ђулетом прожеже њено не верно срце. Армин је претрио на те речи и поцрвенио је, али се опет правдо грофу. Кад су устали од ручка, пође гроФица у башту, да се прође, па позове и Армина. Тамо седну у хладовину. — Жмо ми је, пгго вас видим тако нерасиоложеиа, иочне гроФица љубазио и са свим искрено. Ја би вам рекла коју о ономе, што смо за ручком разговарали. Жене врло радо помажу, где какву несрећу виде. Овде је истипа нема, али се сирема. Помислите каква би то не правда била, племенити пријатељу, кад би ви отров незадовољства у ону до сада сретну и безазлену душу улили, кад би је научили шта је боље, лепше, племенитије, а она то никада неможе постићи; и каква би била несрећа за вас обоје, ако ви што озбиљио мислите с девојком ? Узмимо, да се тај несмислено започети роман вашим венчањем крунише. Верујте да вам не би никад испало за руком, да то просто дете из колебе просветите, нити ће она знати доста вас, ваш сталеж, ваше занимање уважавати, и што сад кажете, да је вечита љубав, то ће после бити незадовољство, хладноћа — несрећа за обоје. Та ви сте зацело и сувише племенити, него да би могли тренутној бури оеећања за дражесним

моделом жртвовати срећу поштеиа живота, јер да нисте, неби могли тако млади ностићи најузвишеније тајне ваше вештиие! Тако говорише гроФица. Армин беше поражен речима благе душе гроФичине. Није знао ни шта је мислио у тај мах. Толико се сећа, да беше са свим тронут, и да је гроФици рекао : „Све ће бити добро!" За тим јој је узбуђеио пољубио руку и отишао из баште решив се, да напусти Магдушу. Нешто мало доциије уђе у њезину собу. Сунце седаше и обасјаваше кроз прозор беле зидове. Но како се зачудио! Магдуша му не изиђе на еусрет по обичају. Само стари родитељи њезини седеше невесели у соби. — А где је Магдуша? запита Армин. — У пољу је, одговори мати, али се видело, да је лагала. Армин се окреташе зловољно. За тим приступи слици и подигне завесу. Страхота! Он се ухвати за столицу, јер му колена дрхтаху, да 1е мислио пашће. Слика беше сва исечена ножем, а боја измрљана. — Које то урадио? запита Армин, а у души му поди^е слутња. -- Грегуш, одговори отац. — А где је Магдуша? јел' те, где ;је Магдуша? повиче Армин. — Ено је у вајатуу затворила се. А вас молим милостиви господиие, идите својим путем, да се не догоди овде каква несрећа. — Магдушо! Магдушо! викаше Армин куцајући на вратима. Што си се затворила; што не изиђеш ? Никаква одговора. — Отвори девојко ! — Идите милостиви госноДине из ове нечисте куће, идите брзо! одговори сада Магдуша плачним гласом. Ја вас више нећу никада видети. — А шта се то догодило ? запита Армин родитеље. — Молимо вас само милостиви господине, да нас више не почаствујете вашим посетама. То им беше сав одговор. — Дакле с богом! рече Армин и пође, За тим се опет врати и стане још један пут на вајатска врата. — Сутра ћу доћи још један пут, још последњи иут МардугаО, да се опростим с тобом, јер полазим одавде у Варшаву — за навек! — Ах , боже! зачу се изнутра тихи уздах магдушип, и тишина опет наступи. Армин оде. Армин замоли настојника гроФОвих добара, да одмах још оно вече нађе Грегуша и да га извести о ње-