Земунски гласник

394

Мољска ирла.

Колико ми

Је пута приповсдао

И увек се заплакао! Лицс мј се увек преобрази, кад прелети преко усана његових име лепе Магдуше. А кад год би описивао љезине дра,/Ки и лепоту, сввгда би од њега као сликара ностао говорник, песник, ентузијаста на иозорпици •— свагда би застао, претискао би руком срце своје, а на лицу му се као бура преламаше наизменце љубав, кајање, чезн.а Армин Гросе учио се у Варшави сликарстау и на брзо^стече он лепо име као хисторијски сликар. Но то му не беше право име. Њиме је он само прикривао своје право пољско. Беше млад, али му слике његове скупо наплаћиваху. Један пут у веома сјајном друштву упозна се са најплеменитијим човеком свога народа, са гроФом Адамом Потоцким, који га позове на своје пол.еко добро, да му наслика његову младу л;ен}'. Беше на измаку пролећа, када Армин дође са својим потребним стаари.ма у Ршешовицу. ГроФица беше њежно створеље, пуна невинос .ти у држан.у своме, нуна узвишенога осећања, иуна духа и лепога знања, а у сјајним очима огледаше се пдаво н&бо. Иред таким моделом поетаје обичан сликар вештак, а од вештака бива творац. Радосно одушевлеље управља с кичицом његовом. Бо зашто бејаше Армин свагда зловод >аи, кад год би гроФ дошао у радионицу, те са својом жегшцом, коју је с неизмерном ватром љубио, ивмељивао знаке њежности и љубаш-т ? Зацело не с тога, што га у поелу узномирује, а неће бити ни из суревњивости, од које се у онакој придици не би могли многи еачувати. Биће дакле она завист, која мо-

на/јпдеменити]у душу,

же снаки кад види тодику срећу љуОави. И гроФ и гроФица сназише то на Армину, па један пут, кад се баш на растанку сдатко пољубише а Армину се чедо намршти, иасмеши се гроФ и пришапне нешто својој женици тако, да с-е могдо познати да се Армина тиче. ГроФица мадо порумени, а затим ђаводасто кдимне гдавом, као да иристаје на то. И Армин је то приметио, те је био некодико дана веома немиран. Но у Недељу, што прва дође, беше му све јаено. Иосде сдужбе на име до!)е гроФ у собу мдадог госта и рече:

— Драги пријатељу, даиас морате ићи с нама мадо у поље. Наумиди смо, да вас уиознамо са дивотама нашега пољског добра, да нам не би са свим меданходичпи постали. Данас славе у обљижњем седу Мај, што нам продеће денесе. Ту ће те видети лепе сељанке , где играју и наћиће те зацело миого красних при■ зора, који ће зацело годити вашем вештачком оку па и срцу. Арминје сада знао, штаје гроФ гроФици тада шапнуо. Насмеши се и прими понуду. После ручка седну у каруца гроФица и нека гошћа, а гроФ и Армин јашише. 8а по еахата дођоше у шуму. У сред шуме лежаше красна пољана. Још издалека се захорише песме и ускдици. Тиме поздрављаше веседа дружииа нове госте. ГроФ са Армином скочи с коња а и гроФица с гошћом сиђе е каруца. Армин се није ни мадо преварио у евоме уображењу. Окодипа беше дивпа, и гроФ му није ништа претерао у своме опиеивању. Девојака пуно, па све депе и веселе, као што саме и могу бити у оиако красној ирирбди. Дугачке косе сиуштаху им се у плетеницама низ пуначка рамена, а беде хаљинице скриваху дражесне груди, које се веседо надимаху. Свето игра, пева и скаче, а стари родитељи седе унаокодо, па гдеде своју сретну децу. Ведена се ливада прострла као шарени ћидим , па је чисто и она весела, што може тако лепо посдз г жити своје госте. Кад је друштво спазидо, госпоштину, где већ до њих дође, мадо застаде с весељем. Ади гроФ их опет својом љубазношћу осдободи и игра почне на иово. Девојке се онет похваташе и окретаху се у коду прво дагано, па посде све брже, а за тим се одвоје у два полукруга, и почну наизменице певати: „Хоја дунда хоја, 0а. ћуприју здатну; Хоја дупда хоја !" „Хоја дуида хоја, Мож'мо л' и мипрећи? Хоја дунда хоја !" „Хоја дунда хоја, Шта ћ.о те нам дати ? Хоја дунда хоја!" „Хоја дунда хоја, Девојачве очи; Хоја дулда хоја!"

„Хоја дуида хоја, Краљица нас посла; Хоја дунда хоја !" „Хоја дунда хоја, А зашто вас посла? Хоја дунда хоја !" „Хоја дунда хоја, Кама б' кода троја; Хоја дунда хоја I" »Хоја дунда хоја, Нашто камен толки ? Хоја дунда хоја! а „Хоја дунда хоја, Хајде дакле трчте ; Хоја дукда хоја?" Посде те игре играху мазурку и иеваху Мај овке (мајске песме) дивотно, као што су.

Но све то гдедаше Армин само с подовииом душе. Очи његове остадоше на најдепшој девојци. Чудио се само од куд онакав анђео у Се- ! љачком руху. Магдуша стајаше у једноме подукоду, што према њему бешвЈ Руку је своју наслонИда на раме једнога момка, који је опет њу ухватио својом руком око паеа. Она беше најдепша у коду, а Армипу зацедо и у свем свету. Лепоту црвене врпце на њезиноме врату не могапте никада довољно описати, и кад би све најкитњастије речи истрошио, рекаоби: „Тојејошсвеништа!" Кад је Магдуша међу гроФовским гостима и Армина уочида, погдедада гаје равнодушно, а тако је и скдонида погдед свбј с њега. Но кадје спазида, да он са особитим осећањем непрестано гдеда на њу, веома се збуни, и спуети руку с рамена момкова и извуче се из његове. Оде из кода и постаде наједан пут озбиљна и тужиа, и ие смеде му више иогдедати у очи. Ва некодико треиутака престаие игра. Међутим гроФ унотреби ту придику, помепта се у друштво и претстави Армину две најдеише девојке Ружу и Бронисдаву, које су то за готов новац примиле, јер се дубоко ноклонише нред Армииом и пол.убише га у скут. Магдушу му не иретставиШе. Оутра дан запита Армина мдада гроФица, која му се девојка најбољг дапада, премда у Баршави иема депше од Руже и Бронисдаве, на кад би он Парис био , којој би бацио јабуку лепоте? Армин одобри, да су то заиста лепа створења, ади опет муцајући запита, како се зове она девојка, која се на оно момче иасдонида и да ли није то најленша у селу? — Аха! дакле вае је та боцнула

у срце : јсст,

опа беше заиста нег-

да најлепша, — Иегда? — Јест, негда, јер еада је она заручница, а кад је један пут која заручница у селу, опда она престаје бити свакоме лепа, ваи њезиноме заручнику, а то је оно момче до ње најлепше и најјуначније у земљи. Дакле брже каните балзама заборавности у ту рану вашега ерца, јер би нам се могли још разболети од љубави, нашали ее гроФица. Пред вече распита Армин боље за девојку и потражи њезину кућу и нађе је. Науми, да је нацрта за своју збирку, а међутим да је поштује као туђу заручницу. Оутра дан у вече иађе је у башти где ради. Копалаје. Са бедом ножицом гурала