Земунски гласник

Круна н мирта. Историјска приповест.

II. Краљ је Маргарету љубио страсно и жарко. Али баш тога ради не могаше даље отрпети, да је у том варљивом сну све дубље успављује. Случај а при том што је из отмене породице учинио је, те се краљ с оиим депојчетом упозна. Не далеко од Великог Варадина на југу простирала се некад грдна шума, која у себи силну дипљач скриваше. У то доба, само се још у љој дивљи бикопа могло наћи. Лов на ове бикове, особито код великаша беше највише омиљен. 0 тога овај предео беше од ловаца увек посећиван. Сами краљеви долазише да лове у густој сени буковине. Краљ Владислав I. провео је лето год. 1444. по највише у Великом Варадину ловећи дивљач. — Млади владалац младићком ренношћу сва је скривена места ио шуми знао изпаћи и увек је с ватром ловио. Више се иути догађало да је са свим у нростом ловачком руву с једним само иратиоцем у лов излазио. Тако једном ухвати га страшна неногода, а он да се склони, паиђе на дворац старог Литваја. После тог често је амо долазио, али нико ни помислити не могаше ко је он и шта је. Лепушкато девојче у том дворцу необичан је утисак на Владислава учинило. Шњоме би по више часова у разговору провео, кад год би ее прилика дала да се сврне у дворац' Литваја. Чешће би се баш управо тамо упутио. Сад му је већ последња брига била да лови дипљач по густој шуми. Утисак, кога му Маргарета учини, сматрао је испрва за мало јачи осећај и никад озбиљно на њега не помишљаше. Тако му је сам дао маха да се све већма ширио. Кад год би се с Маргаретом опростио, увек је осетио, како га нешто све већма к њој вуче. Са страхом на послетку осети, како му је силна љубав груди иснунила. Сад науми да се ухвати у коштац са својом све већом страшћу. Хтео је да је уништи , истисне од себе. Али на послетку виде да већ нема толико снаге да је из срца избрпше и да му се та жудња никад ксиунита не ће. Свако огшраље постаде узалудно. Наш краљ већ је дотле дотерао, да

се не надаше с дворцем растати. Оп више ие беше свој господар, нити се упираше да своме срцу и страсти заиоведа. Једног дана открије јој своју љубав. Па како беше сретан, кад јој из уста чуо речи , које га са свим оживе ! Декоји пут кад би озбиљно на тај поступак мислио, увидео би да је сироту девојку метнуо на жртву своје дипл.е страсти; да јој је спокојство и будућу срећу са свим убио. Ои добро знађаше како га она искрено воли; да би је та љубав уиропастити могла, и да ће од бола морати свисиути кад види, како их сталеж једно од друго далеко удаљ УЈ е Он је видео положај њен и то га је страшно болило. Сад поче сам себи пребацивати. Бибал.о је тренутака , у којима би са свим задовољан бивао, и баш кад је мислио да ће му жеља скоро испуњена бити, осетио је у тој тешкој бољи да та жудња његова само од љубави живи и само од ње извршење очекује. Али Владислав са својом љубави још никако не беше на чисто. Од те помисли само задрхгао би, кад би Маргарета случајно дознала ко је он. Он се бојао да ће је то са свим унесрећити. Гроза га спопадне кад номисли, да је као најгрђа варалица на себе образину метуо, па тако да најчистију љубав једне иевипе девојке ужива, а тим самим да јој срећу и живот убија. Више пути отишао је у намери да јој све открије; али кад год би до ње дошао, збунио би се и не имађаше толико снаге да намер.у изврши. — Шта зар тако рано да невини свет убијем, гато у том безазленом девојчету живи? Не, време ће ваљда кад год сво зло поиравити. Тако би често сам себе тешио и питао. Али тај одговор увек би га за више часова узнемирио. Међу тим Маргарета беше заручена. Краљ се уплаши, кад је тај глас чуо. Сад је тек осетио неодољиву силу своје љубари. Сад даје изгуби, коју тако страсно миловаше; која њега тако исто љубљаше. — То беше страшна помисао , и опет је све бадава, јер друкчије се не да учинити. — Ох, та саму би крупу дао за њу, да је само у мојој власти! Викнуо би више пута очајно.

I Но морао се својој судби предати. Кад виде да за њега већ другог снаса нема и да се тог јадног стања никако опростити не може, упусти се у рат, који ће доћи. Он је ишао на то, да се за навек од Маргарете удали , да не би никако дочула, ко је он и да јој никад више нред очи не изађе. Али то опет не учини. Његова чиста љубав не допусти му да се од ње под образинОм растави. За то јој све повери, да је Маргарета за њега навек изгубљена; јер јеАндри заручена. Тако мишљаше да ће јој бољу нешто ублажити да не би временом Зериња сматрала као убијцу њене среће. Маргарета га није оеуђивала. Она стегне срце и преда се судби. Но веома се трудила, да иред Андром сузе сакрије и весела му се покаже, да не би сирома из тих суза њену дубоку тајиу осетити могао, које би му срећу за цео живот убило. III. Но сад да завнримо мало у листове повеснице. За ирви Август год. 1444. беше у Сегедину земаљски сабор еазван. Резултат зборисања беше утврђење десетогодншњег мира са Султаном Амуратом II. Краљ се заклео над св. еванђељем, а турски посланици под Кораном, да мир пи један ни под каквим изговором парушити не ће. Али тек што се турски посланици у своје отачаство повратише, дође глас да је кардинао Францеско Алберт са својом војском на седамнаест галија из Млетака и 'Бенове у Хелеспонат дошао, да се талијанске и бургунске чете под заставу краља угарског купе, да нродуже рат, у којима је Хуњади против Мусломана тако сретно војевао, да му силу једаред до корена униште. На скоро дође и тај глас, да се ирема Србији кнез албанеки и Епира, Ђорђе Кастријота, названи Скендербег са војском од У0.000 људи приближује. У тај пар сам Султан беше принуђен да војује против намесника анатолског Огли -Карамана, који се дигао да продужи рат у Азији. Многи се иочеше сад кајати, ш го је мир утврђен. Тога ради ио ново се скупи госпонпина Октобра у Сегедин. Јулијан Цезарини, изасланик папин у нодужој беседи разложи скупљеном збору како би иробитачно било да се с Турцима у рат упусте и како је сад најудеснија прилика, да се Еврона ослободи тур-