Земунски гласник

50

Конвентско око.

Велико се друштзо беше сакупило; кад свирка започе, мдадићи се сиремаху за игру, некима пак од њих недадоше родитељи да играју, већ само да уживају гледањем друштва, а неки опет занимаху се разнем играма. Пет одраелих људи, који ни у једном, ни у другом нису усладе налазили, беху се скупиди да у разговору време проведу. Они говораху испрва о политици, о дневним одношајнма, и загубише се на рад у време републике, у време прве Фран-цуске револуције. Они претресаше све важније људе из револуције. Господин Ренуар, који је највише ухитрио, називаше Робеснијера, Кутона, Марата, Петијона и Калова Дербоа нељудима, који су само теме и облик људски на се узели. „Мирабо" викну он „беше женијалан славољубац без икакве вере и сталности; Барнова беше ваљан беседник али хрђав републиканац Сен-Жист безбојна слика Робеспијерова и Дантонова. — ". „Лакше! мој господине!" прозбори један старац са сребрном косом. који је дотле ћутећи само слушао; „Би говорите о оном времену, као да сте ове људе лично познавали. Било је тада у Конвенту људи, који су се само у променама својих теорија варали, али ипак јавно благостање имали су увек на уму." Старац умукну, па кад га остали иитајућим очима подуже сматраху, узе опет реч: Ја ћу вам, господо, за доказ мог говора једну малу усномену из мог пређашњег живота саопштити. Моје памтење неће, може бити, већ нрошлим 75. годинама потпуно верно бити; али ви ће те ми опет доиустити, да вам један догађај прочитам, као што сам га онда написао. Ја седим једва сто корачаји одавде; мој ће ми слуга одма рукопис донети." Овај предлог беше радосно примл>ен и пре него што је четврт часа ирошло беше већ рукопис донет и његов писац читаше јасним гласом следеће: I. У тадашњем грофовству Турени дизао се на једном огромном вису стари дворац гроФа Шамбрина, око кога су били ископани прокоии, чије је зидове Индра оиљускивала. Овај стари дворац, који је сад сасвим пуст и из кога су се онда две

огромне куле дизала, беше јошизодавна својина гроФова Шамбрински. Посљедњи притјажаоц овог дворца беше гроФ Анатол, који но смрти свог ујака из двора изађе и са својом младом суиругом нашљедство своје породице заузме. Обоје, и он и његова супруга беху подједнако људк љубазни, и доброг срца , обоје беху у најузвишенијем моралу васпитани. Срећа њини поданика беше им прва и најглавнија улога. Ако је жатва хрђава била, ако је туча случајно поља опустела или вину нашкодила, то су они једини били који су јадном земљоделцу штету надокнађавали. Ако је каква породица у нужди била, то су они били, који су јој личну помоћ пружали, и са таквим начином давања они су важност дара још већма уздизали. Акоје жестока зима била, опет су се они и за дрва бринули. Но они су се старали још и о душевном и моралном изображењу својих људи; они подигоше на близу дворца беснлатну школу, којом је достојни свештеник Лекатели руководио. Овде учинише многи, који су сређе одмор од носла у каквом другОхМ уживању налазили, у поучној забави архимандритовој красан и богат успех. Међу онима, који су највише часова код духовника проводили, беше и Виљем Дидијер, предузимач гроФов који му је на свему благодарио. Овај човек тајног, али богатог карактера беше одарен разумом, који је његово занимање далеко превазилазио. Незадовољан са својим стаљем он је мрзио на све, који су га у имену, чину или имању надмашавали. Њему је требао само један велики нризор, па да у револуцији, која се наскоро затим и десила, други Робеспијер буде. Злоупотребе владине небрежљивост и непредосторожност великаша сумљиви и узнемирени елементи, Волтер и остали који су успавани дух у народу будили и најпосле слабост краљевска произвели су револуцију. Смртни је час великашима ударио! Сељаци који сву превагу добише латише се на све стране оружја против својих господара. Многи од великаша беху погрешили, али се сви морадоше покајати. Ту се није гледало више сад на карактер ни на добродетељ; па и сама добра, која је какав великаш иређе учинио, нису га могла одбранити. Понеки људи из народа, који су се крвљу револуције ситили, пролазише кроз земљу са узвицима: „да живи република!", пљачкаху и спаљиваху

дворце, опустошаваху имања и ломише грбове највећих нородица. Дивљом радошћу сматрао је Виљем Дидијер пламен републике, и већ првој власти у Паризу, која се у то доба беше склоиила, ивјаснио се он као присталац републике. Но кад се револуција већ и капијама Туренским приближи, онда он изађе јавно и стави се на врх нокрета. Преобучен сад у одело најважније, Виљему Дидијеру беше прва брига, да замак свог господара и добродетеља опљачка. Цело земљип .фо прогласи се за народно добро, и њена се снага обрати на револуцију. 1Бегова се зла намера врло мало испунила, јер гроФ и грофица Шамбринска брзо су злато и остале драгоцености покупили , па пре долаека неблагодарног Дидијера замак већ оставили. Они бегаху из шуме у шуму , од села до села , на што их је њихов префашњи ноданик приморао. Хрђав начин живљења, пун оскудица, онасности и страха, да их неодкрију, наруше за неколико месеци здравље гроФичино тако, да се гроФ најиосле реши, да у куле туренске ирибегне. — Око тура и уопште у јужној Француској стајали су још свештеници са својим светињама на супрот револуцији , али је она све даље продирала. Још олтари нису били порушени и још је јешшђеље имало упдива на народ. Још је стајао само свештенички дом грофа Шамбрина, док је све остадо бидо опуетошено и порушено. Овде је још само гроФ обрану надазио и боље дане очекивао. Ади и ова обраиа није дуго трајала. Изненада продре једног дана гомида најбешњег народа унутра, и заиште од свештеника у име закона и репубдике, да га у варошку кућу одведу , и да иред Виљема Дидијера, нредседника револуцијоналног трибуната изађе. II. Председник Виљем седио је у великој соби варошке куће на моћној столици. Пред њим стајаху весници, испитачи и оптуженици, смешани сви заједно. Његово Сурово лице још је страшнији изглед узело, кад је чело намрштио, а мала Фригијска кана беше му на глави, коју није ни у судници скидао. За њим стајаху два човека дивљег изгледа: то беху саветници и секретари иредседникови. „Но! јесмо ли већ готови?" запита нестрнљиво републиканац, пошто погледи на одведеног оптуЈкеника, коме је смрт пресудио.