Земунски гласник

139

пуштагие ни једне прилике да н>ихове разговоре не приелугаа. Једног дана добије позив на бад што га је давао оФицирски корпус. Врдо је природно што су га на бал позвали, јер он је био окружни старешина и претседник окружног суда, дакле у првоме звању окружноме. — Можда ћу на овој свечаности, мишљаше он, што ново докучити, Та ће свечаност да примами све оФицире овдашње и из околине. Па ако заиста постоји кака завера, може се претпоставити да ОФицири никако неће пропустити ту прилику, где би могли да измењају своје мисли, а да се не користе њоме. Оамо ми ваља избрати најбољи начин на који би се ове измене прислушати могле. Док је тако и овако размишљавао падне му на ум да он у рукама има гостионичара, у чијој ће каФани бал да се држи. Он позове истога и рекне му: — Васиљевићу, хоћеш ли да будеш искрен према мени па ти неке с горега бити?! — Заповедај господине, па ћу ја на све да пристанем! одговори гостијоничар. — Васиљевићу, пази добро , ти имаш синовца у војничкој служби. — Ја то знам господине! уздишући одговори гостионичар, јер помишљаше колико би му новаца вредело само да Младића усињеника ослободи војинства. •— Васиљевићу, настави исправник даље, ако ми једну ствар учиниш огласићу ти синовца као неспособна за војничку службу, а ни паре на то да не иотрошиш. Васиљевићу се лице засветли . . . — Али још није тога доста. Васиљевић! предузме исправник реч даље. Твој синовац хоће да се жени па самостално за себе да ради. Јел тако. — Тако је баш, милостиви господине! — Оад видига Васиљевићу, у власти ми је да ти синовац 10 година тамо амо вордага кад му неби дао допуст да се жени и да ради. — Ја то знам милостиви господине исправниче! рекне Васиљевић, који моћ исправникову познаваше. — За то ти још једном примећавам Весиљевићу гато ти кажем, продужи исправник. Ти имаш срећу свога синовца у рукама. Послужи ме добро и савесно па ће твој синовац кроз по године да добије допуст да се жени и да отвори радњу. — Ја ћу све да чиним што заповедите, Милостиви господине ис-

правниче! тврђаше гостијоничар с нова. — Ја ћу да те метием на пробу Васиљевићу ! викне исиравник живосно. У твојој гостионици држе се често оФицирсКи балови. Јел она је права ОФицирска касина. Зар ниси опазио да се неки оФицири скупљају и што поверљиво разговарају ? — Тако што бива! рекне Васиљевић. — Доиста? упита исправник живо. Што необично главе приближују? Васиљевић се малко промисли па рекне: Ритмајстер Мајборода, потпоручик Грашков, иоручик Канкрев и Феирир чиии ми се да стоје у тесној свези. Исправник осећаше живо задовољство, а и како неби, кад су то све имена, што стоје у записнику хусарског оФицира?! . . . — На баловима и ређимеитским састанцима, продужи Васиљевић свој говор, за асталом где су ова четворица поседају обично : Мајор Кослов, ритмајетер Шеперхијев и Купурин, поручик Чебишев и Ообров, и нотпоручициФреудин, Орлов, Стебин и Вибиков. Исправиик се у себи све радоснији осећаше. Васиљевић је у један мах изрекао имена што су заиисата у бележнику хусарског оФицира у колико се на овдашњу регименту применити. могу. Васиљевић као да је знао шта исправник мисли на рекне: — Сва ова госиода би ће, чиними се, заједно на идућем балу, јер ми је г. Мајборода наручио да то вече поставим астал за тринаест особа! и то у плавој соби. — За тринаест особа ? упадне му у реч исправник и скупљаше у памети све ОФицире што еу му подозриви били, па се изненади кад број баш на тринаест искочи. — Зашто баш хоћеју господа плаву собу? упита исправник љубопитно. — Зацело што има један улаз, па да се неморају женирати. — Зар ту ништа неможе да се чује? продужи исмравник љутито. — Не може — али могло би се кад би седео човек у дуварском удубу иза тапетских врата, где ја држим неко посуђе и кухињске потребе. — Је ли удуб тако велики да човек може неколико сахата у њему мирно да седи? — Јесте, удуб је и простран, а има решеткови отвор, што сам га начинио у вратима да ми се не квари фино брашно.

— Хоћеш да ми уступиш та ј удуб за време бала, Васиљевићу ? унита исправник нагло. — Ви само заповедајте, милостигосподине! — Али хоћеш ли и да ћутига? — Као гроб! — Кад се почиње бал? — У осам часова! — Кад се обично скупљају официри па вечеру? — Око по ноћи! — Можеш ли учинити да ја у једанаест часова у удуб плаве собе уђем, а да ме невиде и је ли можно да ову с поља затворига а да је нико за време банкета не отвори ? . . . — Ја ћу да се потрудим да вас у свакоме смотрењу задовољим, господине, тврђаше Васиљевић. (Свршиће се.)

Псторнја кнјања.

Говорса се да научењаца не раде ништа. Па бар да се забављају анатомском истрагом „појаве Кијања". Али бесмртни мора битида сматрају, да је то мало важан посао за њих? Међу тим и кијање као год и смех, зевање, сузе и кашаљ спада у знатна пословања човечијег организма и о њему би се могла написати дебела књига, начичкана учевним, текничним Фразама тако, да би је слабо ко и читао. Доста је рећи, да код све научености старог и напретка садањег света г значај кијања није могао одредити ни „перипатетик Аристотело", ни моралиста Плутархо , ни филолог Полидор Вирђилије, пи немачки научењак Ококине, ни дански анатоиичар Вартолен, ни талијански старинар Страда. ма да су сви они писали и мозгали о кијању. У старини се сматрало кијање за једну од најважнијих радња човечијег живота. Неки страсан свирац уверава, да је од полако усиљаваног к и ј а њ а постало седам нота музичне скале. Кад је скултор Прометеј слепио своју статују, па није знао како ће је оживити, он украде мало небеске ватре, паје затвори у мешчић и запуши га звездицом, а кад се врати у своју радионицу, онда очепи мешчић и пренесе га статуји под нос; ова се намршти , климне главом и јако кине. — „Наздравље" рече јој њезин творац , те се ова жеља од то доба једнако понавља, премда Полидор Вирђилије уверава , да је тек под паИом Гргуром великим —