Земунски гласник

140

у 591. год. — почео обичај , да се жели наздравља или божијег благослова онима, који кину. Има људи који неверују причи о Прометеју , него тврде да је он оживио своју статују електриком, али такве материјалисте неће сами ништа изнаћи ни оживити, па зато и споре другоме тај дар. Међу тим ма ко био тај , ко је почео говорити после кијања „на здравље," па ма и не био Нрометеј, оно је бар његов савременик, јер је и код најстаријих народа кијање поштовано и уважавано и држано као сретно пророчанство. Зороастар у Зендавеети заповеди, да се о'ном ко кине каже „испунила ти се жеља." Пенелопа је веровара у сретно пророчанство кијања тако , да се једном, кад је молила богове да јој врате мужа , па јој у тај мах син Телемак што је јаче могао кинуо, толико зарадовала тој потврди своје жеље, да у мал није заиграла. Војска Ксенофонтова такође је ематрала кијање за сретно пророштво. Кад је атински вођа говорио војеци беседу да пробуди у њима храброст, онда неки војник кине, а шегови другови одмах поверују, да су богови избрали његов нос да покажу своју вољу, па су јуначки ударили на непријатеље и победили их. Али то што поможе КсеноФонту у мал' није сатрло морнаре Тимотијеве. Атињани су спремили морску експедицију, али тек што су се извезли из присталишта, па одмах тедоше врнути, јер им је адмирал тада кинуо. Иего се и Тимотије вешто искобељао: — Ах! ви атинци, повиче он и вас још зову да сте мудри људи, ви који се чудите, што је једног између 10.000 људи ухватила кијавица. А може бити да ћемо сви озепсти, па шта ћете онда рећи! Атинци се постиде и навале да возари живље повезу. Дакле и кијање није свакад прорицало ср.ећу и при навожењу брода сматрало се као лош знак. Код египћана, грка и римл.ана били су званични врачари, који су морали погађати смртнима шта значи кад кину а зато су вукли добру плату. У Риму је кијање прорицало увек срећу. Роворили су, да је мали купидон увек кијао, кад год се родила лепотица и тибарски „кицоши" оног времена, кад су се удварали госпама говорили су : — &1егнш1 пЈл Атог, т. ј. Амор је за вас кинуо.

Па и зар Тиверије умекшавао се, кад је сретно кинуо. Од курјака се стварало јагњешце, кад је могао кинути и возао се на кочијама кроз Рим да прими поздравље од својих „сретних поданика." Ако поверујемо некој причи, Јулије Цезар неби прешао Рубикон, да није пре тога од срца кинуо. Да је којом срећом могао кинути на уласку у сенат на дан убиства, сенатори би сакрили мачеве и неби викнули „Л\е1шрега1ог!" (живио цар), што је био знак нападају. Плутархо каже, да Сократ има да благодари кијању за то, што је био мудар, јер су му се после кијања разведравале мисли. Поштовање кијања отишло је из Рима у све крајеве света. Зацело је по неки несретниковић бегајући од пакости Неронове или Домицијанове пребродио атлански океан и пренео тамо римске обичаје, јер кад су Шпањолци завојиштили на Церу, тамо су кијање кацика (старешине) светковали поданици као сретан знак. У Африци је пак мало другачије. Кад краљ Мономотапе намисли кинути, сви дворјани морају поновити то исто, а за њима морају кинути и сви становници у престолници, еле цела држава. То је аећ и сувише ексцентрично. АлијеуНубији још чуднији обичај : кад се изволи краљу кинути, онда сви који се онде десе морају се шоинути по стражњици с пуним уверењем да од тог зависи спасење државе. У Азији се Сијамци јако плаше кијања, јер мисле да је рђав знак. Они верују да иаклени судија записује сваки дан у свој тевтер оне, који морају умрети и у тај час те људе све нешто голица у носу да кину. Дакле ваља гледати да се не кине , па ће паклени судија да заборави забележити име у тевтер. Ето зашто се Сијамци страшно врпоље и устежу, кад им наспе да кину. Сивас.

О раскоштву. Људи, који расипају новац и који радо дугове праве, сасвим су противно створени Јањама и онима, који дрхте и леже над новцем. Ови су носледњи непријатељи сами себи. а они први својим ближњима. Дакле су већи злочинци, премда су, с друге стране увек бољи људи. Кад понестане блага, а дођу године и искуство многа се распикућа поправи.

Такав је човек увек издаша«, само на рђаве цели и на рђаву путу, Кад распикућа назива економа тврдицом а тврдица распикућом, онда је то најбољи доказ да је економија у мудрој средини. Непогатовање новца више је и то ваљаних људи унесрећило, него поштовање, Сами закони прогласише већ толике за распнкућу, а никога још као тврдицу. Човек , који је увек издашан, а неће да узме онде, где треба и може, тај је човек истина добар, али будала , јер треба да зна, да људи ни у длаку нису бољи од животиње, која дође на извор и напије се, па онда окрене извору стражницу. Распикућа је сваки онај , који више избацује и троши, него што прима. Они су непријатељи готовоме новцу, који им све горе у џепу. Такви су људи иред законом малолетни, и добију туторе, да не буду са свим робови варалица. У наше данашње луксусно време многи сматрају нисмена о дугу своме као сведбчаНства кредита, мисле, да тиме имају већи кредит, што више дуга имају. Кредитом постају трговци богати, а раскошни људи Постају сиромаси. Трговац сипа новце из више туђих кеса у своју једну, а распикућа из своЈе једне у ту!)е кесе. ј Раскошници праве увек нове одушке да би старе запушили, и ако им сретно пође за руком, тако се провуку кроз цео живот и умру с поштеним именом. За част и славу и иосле смрти њихове они се нестарају, јер онда неби правили грдне дугове тако лакомислено , а међу тим много мањи кривци чаме по градОвима и тавницама и враћају се из њих још горе, него што су били. РаскоШни људи мисле као и птице под небом. Они несеју и бог их опет храни. Смешно је понашање таквих људи према кредиторима њиховима. Ту је свака друга реч „пријатељу" и „драги", „љубезни" и најслађе речи, каквих је тешко и у „лиисбриФу" наћи. Многима је данас неправо, што је наше време усвојило то иравило, да треба пазити више на ствар, нсго на лице. У пређашње време била је будала, који су се држали за сретне и то им је велика^ милина била, кад узајме новаца каквоме илемићу или госиодину. (Наставиће се.)

Издаеђујеје и ур: И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Земуну.