Земунски гласник

154

Трипут Вог помажс! \Ј (од М. Јокаји-је.) Хоћу да вам приповедим чудан један случај, што се прошлих месојеђа у месту Б. догодио. Морам га чудним назвати, јер то му је најприличнији придев. У нечем јевеома смешан а у нечем опет жалостан; сад како га узмете. Дакле као што рекох време месојеђа беше. Нека изванредна живост владаше целим местом; свако ти то беше зањат мислима како ће души својој што лепша уживања да створи. И тако звани „хотволе" приреди један бал и игранка већ поче да свом задатку одговара. Беше ту међу осталим играчицама и једна дивна, бледа бароница, девојче на које се тек шеснаест промалећа осмехнуло. Како јој са таком извесношћу године наводим, брзо ћемо дознати. Дата су ми поуздана што'но реч „црно на белом," само што у овом случају рећи морамо „бело на црно.м." Имена ћу да јој прећутим; та с тим ствар опет ништа не губи, само кад знамо шта се збило. Цео младићски свет гледао је у младој бароници најграцијознију играчицу. А то-је доиста и била. У „кадрили" беше најљупчија а у „ваљци" летела је вилинском лакошћу. Тако се и говорило: бароницаје у целом меету између свију дама највиткија. Струка си јој могао са прстима обухватити. Све то не беше никаква тајна, свакоме је то познато, па могао је безазорно и даље казивати. Притом беше млада бароница неисказано милокрвна и одвећ добродушна. Заслуживала је да је љубе, а тако је и било. И већ беше заручена неком ваљаном а младом хусарском капетану, који, истина бог, нижег порекла и сирома беја, али је имао благородно срце и частан значај. Са ота два лена својства задобио је љубав младе баронице, која веома богата беше, а неимајући ни оца ни мајке у животу, могла је својом руком гго вољи располагати. У најстрожијем смислу била је она добра партија. Кад се ггрочу, да ће се њих двоје скоро и венчати, многи је малом канетаиу ночео да завиди. На споменутом балу имала је лепа бароница ружичасту хаљину искићену красним белим цпетићима; као зифт црна коса, у коју је по декоји црвепи шебој уплетен био, просула јој се око бели плећа а дивна

румен почиваше јој на обично бледим ланитама. Једном речи изгледала је веома чедно, гиздаво. Али на њену ружичасту хаљину и на цветиће у коси, вратићемо се још једном. За прву „ваљку" обрекла се неком младом галантном господину, по имену Милисаву. То беше прекрасан младић — краљ целог бала. Природа га је врло пријатељски дочекала, излила је нањ све чари своје: лепше браде, лепших наусница, него што у њега беше, неможе човек ни замислити. Игра се започела. Н>их двоје летеше као две сенке. Дворана беше велика. Стајало је човека доста муке док је само једанпут обигра. Али Милисав је био вешг и страстан играч. Двапут је недахнимице са својом лаком играчицом обиграо дворану и то вештачки. Кад ио други пут стигоше месту откуда игру започеше и где млада бароница своју ложу имаде, хтеде се она пустити од игре да се поодмори, али јој Милисав не даде. — Још не, још не, драга баронице, шапуташејој овај, та „трипут В о г п о м а ж е!" И с тим се поново поче дивље витлање. Устремише се у наоколо, као да их је бес вијао. Груди им се бурно надимаху, са чела им крупан зној тецијаше, а очи им пламтеше необичним жаром. Милисав и лепа бароница летеше као лакивијор. И кад на послетку и по трећи пут дворану обиграше, и кад стигоше бароничином месту, стропошта се ова онесвешћена на тле, а више и не дође к себи, не диже се. Млада бароница постаде жртвом пустог витлања; изданула је, као да је годинама на болној постељи боловала. У ружичастој хаљини, са дивном косом окићеном рујним шебојом изгледаше као најлеши, као смиље жут мртавац, кога још нико у игралачкој дворани не виде. Но игра заото опет не беше прекинута. После два дана сахранише лепу бароницу. Сандук, V коме јој вито тело матери земљи предадоше, сведок ми је, да је тек шеснаест година имала. На црној кадиви а сребрним дугмадма стаја тако написано. Милисав је ремек своје играчке вештине показао. Није се више морао плашити, да ће му који од супарника наудити. Свако је гледао да се с њим упозна. Госпе и госиођице сматраху за велику срећу, кад с њим играти могоше. Са свију стра-

на позиваше га на забаве и играпке. Свако је жудео за његовим познанством, за ближим пријатељством. За Бога! и како да не? Човек, који у стању беше и душу једној дами у смрт „одваљкати! Зар се може што интересантније замислити? Истинабог, сам се хвасташе, да је наједаред приметио, како му се играчица свом телсииом вилинског тела на груди спушташе, како јој глава клону, како јој сјај очију угасну, како јој се устанца укочено отвараШе. Гледао је де издише, али он је хтео започету игру — да доврши! И тек тада је месту доведе. Зар може бити већег душевног присуства, него што га он имаде? Па уз то још и тај белај, да мали хусарски каиетан удовац иостадс. Иснред носа му невесту отргоше. Прекрасно! Беле, да ју је љубио, па саотим већи му је малер. Али шта ћемо? Тек пре кратког времена узео је отпуст из службе, јер му је невеста то захтевала. Неки су људи, доиста, необично несрећни. Ја држим , да се свет није већма дивио јунаштву милисављевом, него што се несрећи малога капетана радоваше. Но по кратком времену поборави се то. А и кога би такав иесрећан сметаљак дуго интересовао? Забораве зањ , нико га више ни спо.ченуо није. Али Милисав остаде целе године најважнији иријатељ и јунак моде. Са оно премда не великог и богатог стања могао је своју леиу особ.у са свим нужним накитима тако снабдети, да га свако заволи , чим га угледа. Играо је штоно веле у помодном и нобл-свету важну улогу. А то му је сујети јако годило; поносио се с тим. Али на несрећу његову појави се у месту Б. неки руски кнежевић, који богат беше а притом у лепој спољашности Милисаву г нимало не уступаше. Кнежевић га потисну са седла, јер пажња отменог света а особито лепог спола усредоточавала се око лепе личности кнежевићеве, а Милисава све то више из вида губити почеше. Та у свету моде нема сномена о народности: ту смо ми сви козмополити. Овај иојав је нашег Милисава јако потресао, ожалоетио. Повредио му је сујету, и с тога је гледао да се мало ноутеши и расеје при зеленим столовима. Али не ири оним зеленим столовима, где се озбиљна саветоваља држе, него при којима Фина и изображена госиода у лепим гласе-[)укавицама гледе да један од другога богатство, срећу и част од-