Земунски гласник

194

Самртна пресуда. (Од М. Јокаја.) (Наставак.) — Али кад би се нашао човек, који би своју душу, своје имање, своју срећу и живот свој пред ноге вам ставио, који би вам рекао: све је твоје, а за то само тебе иштем — кад би се, питам вас такав човек нашао? — Имате ли ми само то казати ? — 0 више , више. Из очију вам видим, да погађате шта ми се у души збива. Ја вас љубим. И у самом сну непрестано ми је ваша слика пред очима , непрестано ме занима једина та мисао, како да вас добијем. Пре него што вас познадох, био сам нежан, ваљан, добротворан човек, али сад осећам, ако ме одбијете, бићу нагоњен да извршујем дела, што ће цело човештво грозом да обузму. — Мој господине, понудом вашом ви ме само почаетвујете и за то вам своју захвалност изричем. Свагда ћу вас се осећањем високог штовања сећаги , али уједно и жалити, што вам се наклоности вашој никаквим другим осећањем одазвати не могу. — Ви другог кога љубите? —- Тако, као што ви мислите, никога. Да није смрт, којој ми муж подлећи мораде, тако ужасна била, то би и сама можда чинила као и друге у оваком положају , навикла би се временом поново љубави и нади, али мени је друго што суђено. Кадгод угледам сретне људе, како се осмејкују , шале и милују, вазда ми пред очи изилази онај страшни облик, на чијем нагрђепом и размрвљеном лицу ни једне цртице распознати немогох од онога, кога сам тако љубила и дође ми, као да ми сам тај облик говори: и ти си кадгод тако срећна била, али си све пожелети морала. — Не , мој господине! између мене и среће стоји сећање онако ужасног, страхотног догађаја, да ми свако уживање прееедне, свака радосг заго])чи. — Немојте ми одузимати сву наду. Можда доцније . . . — Морам вас молити, да вам ово код мене последња посета буде. Телардово лице успламти, подиже се са свог места. — Госпо . . . ја вас љубим већ кроз више година. Љубав ми чеето и до лудила стигне, и у једном тренућу таког помамног узбуђења заклео сам се: да морате самном или живот или — смрт делити. Ето сад вас упознајем са заклетвом својом,

иа и то додајем да ћу је одржати, ма ме чега стало. Ви ћете самном л«ивети или ћете морати самном заједно умрети. Анђелија му само један поглед поклони, али поглед што га само чиста и непрекорна душа узвишена својим створом на оне бацати може, што се у калу својих ниских страсти ваљају. — Оно прво нерујем никако , а од другога се неплашим , дода она на то сасвим мирио и ладно. — Дакле упамтите ми речи! Вама ће да освану црни дани, кад ће вам сећање на своју прошлост паклбм да буде, кад ћете не само остављени него и гоњени од целог света да будете; доћи ће дани, кад ће вам та охола душа по праху да пузи; кад ћете један начин смрти тражити да други избегнете, кад ћете и само очајање зажелети да памет не изгубите. Јест, све ће то да се збуде, и онда се сетите мене и мога уверења, што вам га сад у овом тренућу дајем: један миг, једна реч ваша биће ми доста да вас ослободим; накнадићу вам све што изгубисте, бићете најсрећнија женска. Не усхтете ли ни онда, то ћемо умрети, Анђелијо, ми ћемо обоје заједно једном смрћу умрети, смрћу, на коју ч ви нигда ни помислити немогосте, и кад би вам јој само име казао, морала би вам се та јака душа потрести. Умрећемо заједно, гледаћете ме како уздишем а и сами ме нећете преживети. — Ваше би ми речи душу доиста протрести могле, да нисам уверена, да сам чиста од сваке погрешке. Никада у свом животу нисам што учинила, па ни помислила, зашто би ме Бог или свет гонити могао. Живота се не плашим а без икоје грозе и смрт очекујем, ма ова у каквом облику постељи мојој приступила. Бог с вама! Телард узеде шешир и пође. — Сетите ме се још једном , кад вам најгрђи часови невоље наступе, рече јој, обазревши се још једанпут и потом га брзо из собе нестаде. Анђелија продужи мирпо свој започети посао. Савест ми је чиста, говорила је у себи ; са Богом и људма живим у највећем миру . . . прошлост ми нема ништа да пребаци . . . у будућности ћу обозрива да будем , ништа ми дакле наудити не може. IV. Сада се поче по вароши да проноси чудноват глас. Г. Монее беше у целом Паризу сувише иозната личност, зато му се

смртни случај и није могао брзо заборавити. Једна мисао гамењиваше другу. Уопће млого и дуго се о његовој смрти причало. Али наједанпут, као што рекосмо, иронесе се неки зао глас и брзо се расиростре по свим слојевима паризског друштва. С почетка беше то само неизвесно, просто иоговарање. Али ее поеле сви кончићи , као неком невидимом руком предени, усредсредише у једној тачки . . . Глас тај доби неки вид извесности. Говорило се: г. Монсе није се убио, него је уби]ен. Лекари , што му мртво тело разгледаше, тврдише да су оба куршума самртна била. Да је самоубијца дакле први сам избацио , не би му осгало времена да и други учини. Више њих, који су оне исте ноћи покрај његове писарне пролазили, видеше неког човека, како је на задња врата те куће некуд умакао. Спољашност му беше сасвим једнака са оним, кога су опег други спазили, да је код капије госпође Монсе стајао, за звонце повукао и послужитељу нешто предао. Најпре се само шапутало, а мало по мало поче се јасно и тврдо говорити: да је госпођа Монсе сама дала свог мужа убиги. Непознати и сатански непријатељ њен изне.о је подозрење то, а људи га прихватише и распрострше. Што је ужаснија тужба , и што је извишенија и поштованија личност, која се тим компромитовати има, тим већма је свет за истиниту држи. Онога обично најпре осуђујемо, кога смо пре тога дуго поштовати морали; штогод се за таковим рекне, све то народ са усклицима прима и даље казује. Нека животињска наслада лежи у томе , кад узвишеност к себи у прашину довучемо, да је иеморамо више поштовати. да јој се неморамо више дивити. Глас се тај за неколико даиа тако разнео, да је власт за иајбоље иронашла, да ствар у своје руке узме и извидети да. На искање јавног тужиоца буде госпођа Монсе уапшена и порота се за суђење образоваше. Јавни тужиоц беше веома оштроуман човек. Најкривичнији преступа примао се он са сваком готовошћу, и своје највеће ужнвање налазио је у том, да најзамршеније правне случајева анатомично разчлењава и целу ствар што чистије дозна. Где се о животу и смрти ради, где се противник веигго употребл^еним питањима и извртањем тако сузбије, да се напослетку предати мора , беше