Земунски гласник

219

•— Можда ћете га познати , кад вам име његово рекнемо , рече г. Дувал. строгим изразом — господин се тај зове — Тонер. — Може бити, дода мирно Анђелија, ја га сад први пут видим. — Молим , примеги сад један од војника што наорулшни око њих стајаху , бвај господин има на себи туђу браду и пароку. 0! О! зачу се са свију страна. Морамо му скинути маску, па ће га ваљда познати. И на један миг претседников скидоше му пароку, нлаве наочаре и туђу браду, а тог истог секунда врисну Анђелија тако, да су човека све мрави подилазили и полети у наруча тог новог сведока. Али и тужиоци и судије га познаше, стадоше укочено као кипови и посматраху му лице, што као да се из гроба подиже, да сведоком једној невиној души буде, да покаже, како ли је слаб и слеп разум човечији. — ТојеМонсе — тојеМонсе, говораше зачуђена светина. Крв поче живље тећи, као нека тија опомена одјекну у свима срцима. превео — Л. —

Пољодељска нисма.*) (Стање пољоделства у Војничкој Граници, његови узроци. —• Потреба да би што скорије могло кјјристити. •— Пољоделско друшгво у Зсмуну и његова помоћна средства; н.егова снага.) Напредак —то јелозингау свима пределима народно-привредног живота. А и пољоделство корача напред џинским корацима у свима својим гранама; дан-дани се уводе поправке, како би проналасци били од користи по пољоделство. Како је у Војничкој Граници жива земљорадња, а врло се мали део житељства занима 1 рговином и занатима, може се очекивати да ће се и у овој земљи сва средства уиотребити , да пољоделство и ту једном крочи напред, рад чега је до скора врло мало ра|ено за подизање ове важне културне гране , са шта је Војничка Граница много изостала иза других земаља; но у најновије време се и у њој почело радити око тога. Пољоделство стоји у овој земљи још на доста ниском ступњу: хиљадама јутара земље лел;е још као паше готово без икакве користи. Сељаку је доста неугоднода своју стоку у штали храни, зато се и противи *) Ова иисма пише на иемачком језику г. К : лемент, учитељ економије у земунском покупгадишту. Ми их превађамо из „Бечких по.бодслских новина. 44

деоби места за пашу, јер би отуд имао више посла. Корист, која би дошла деобом паше, не познаје, или баш и не обраћа на њу толико пажње. Поља се хрђаво обделавају, од усева само мало остане за круњење, семена пропадају, те се тако ослања на милост божију. По себи се разуме да ће бити и хрђава жетва и онда се криви Бог и земља. О ђубрењу нема готово ни разговора. Може се врло често видети, да се ђубре из штале, место на њиву, на путове или у оближњу реку односи. Уредног места за ђубриште нема, а Друго се средство не познаје, као што је ђубрење из штала. Сточарство за земљеделца није довољно, јер се не нодижу никаква крмљења и по томе се не може ироизвести довољна множина ђубрета, а и ако га има од користне стоке, то се налази у хрђавом стању, то је мало и слабо, јер нема ни на паши хране ни у штали неге. Узроци овог жалосног стања пољоделства дају се лако схватити, јер падају јако у очи. Изображење је сељаково врло незнатно, с тога, што или не постоје ту народне школе, или ако их и има нису тако организоване , да би одговарале својој цељи. Школа се сматра као какав бескористан терет, где се време џабе троши, зато се школе врло небрежљиво и посећују, тим више што се натеривање у школу (?) не врши како би требало. За то не треба мислити да је нисац овога за натеривање у школу , што је у другим земљама одавно укинуто ; али у оној земљи, у којој се не увиђа корист од народних школа, мора се употребити натеривање, јер иначе нико не би ни ишао у школу. Обично се догађа да дете иде само у школу, а не гледа се да ли ће оно што научити или не. Таково ишколовано дете почиње да ради еад кућевне и пољеке радове, и ако је за то елабо , а по закону је још и обвезано да посећује и иовторне школе , на што оно има врло ретко времена. Већ напротив дечко сизапали лулу у инат одраслијему, па већ почиње и у крчму одлазити. Оио се непрестано налази у друштву одраслијих, који ретко говоре поучно; и последице из тога могу с.е сад замислити. Ово би се зло могло тиме отклонити, кад би се народним школама, јединим местима за изображење велике масе народне, посветила непрекидиа пажљивост, тим би се задатак сразмерно удесио, а наука би се о пољоделству ревњиво обрађивала. Кад би се какав учитељ и нашао, да у

хатар пољоделства младеж обучапа, осујетио би му се покушај , са небрежљивог долажења у школу и са оскудице у средствима за учење. Једини извор, одакле би будући сељак црпео знање за пољоделство, то је, родитељско газдинство. Ови раде онако исто као што су њихови очеви и дедови радили , који су у своје време били имућне газде, а по тим околностима да бог-ме да не може пољоделство ни напредовати. Госнода унуци не осврћу се, да су сад прилике сасвим другојаче , но што су онда биле, и не виде, да се сад мора напредовати, ако неће да изостану и да пропадну. При том су очеви и дедови земљу исисали , а унуци морају да испаштају грехе својих предака хрђавим и жалосним жетвама , јер се нису умели користити бољим начином и рационалним ђубрењем. Отуд долази она, готово никаква воља за рад код више њих сељака. Они радије проведу дан у крчми поред чаше вина, но што би радили своје пољске послове, а из тога је следство, да таки људи, дуговима оптеређени, осиромаше. Да ли какав унлив има политичка организација на пољоделство, овде није о том питање; али опет морам споменути да су односи новца овде значајни; морам их с тога хрђавим назвати што зеленашлук пије крв сељаку; јер се врло често догађа, да овај даје сељаку потребан новац на зајам са 12 —18°/ 0 . Велико зло, које још влада а то је што све комшије једнаку храну морају да сеју, што се условљава слободном пашом на туђој сопствености. На каквом пол.у мора се један и исти плод подизати, почем би се други илод пашом поништио. Тим бива свака промена хране, што вигае, бивају обманљиве направке, јер није господар од своје земље и не може радити оно, што би било најкористније. Овом привилеђијом опште паше користе се поједини, који често немају ни јутра земље а овамо имају по неколико стотина оваца, које на туђем добру пасу. Каква је отуда штета, види се из тога, почем се стада без обзира на влажно или сухо време терају на усеве и ове често опустошавају. Велики део земаља даје ее под аренду. Аренда је обично ограничена на годину дана, што други когод следеће године више нуди, и тако сад пређе земља на њ. По томе арендатор нема никаква узрока да додатак подигне рационалним ђубрењем и бољом културом. Сваки