Земунски гласник

264

Стари ковчег. У неком шогском солу не далеко од Лимеког пристаништа живљаше у оном крају имућан арендатор Петар Мовбрај. За њега се може каиати да је чисто знојем свога лица зарадио све што има. Имађаше јединицу кћер , Женију. Било јој је петнаест година , а у свем селу не бе!пе љубазнијег девојчета од н.е. Код сеоског учитеља научила је читати и писати и по мало рачунати. Но отац се не задовол.и тиме. Вдо је богат и беше у сгагг.у оставити евоме јединчету хил.аду и пет стотица Фуната штерлинга. Те је новце уложио у банку у .Лиму. Петар, дакле, даде своју кћер у Лим па „воспитање." — Ту она научи покварено Француски брбл.ати, неколико несмица на гласОвиру отандркати, по нешто нацртати , вести, француске комплименте правити и тако којешта. Али то још не беше све. Научи она још које од гувернаде, које од својих другарица и „иотајну љубав" нроводити," белити се и дотеривати се. Те тако пре него се врати оцу, разнесе се глае. да се она воли с неким младим и леним морнаром . . . Он је био на некој ратној Лађи, која је крстарила нрош.ву кријумчара. Елем како му драго билО , увек се Жепија друкчија враћала евоме оцу. Све што јој је пре најмиЛије било: зелене ливаде, красни брежул.чићи . краве — које је толико волела да их је сама музла — др гарице п.енога детин.ства, у простом и скромпом оделу — све, све јој је то мостало мрско и досаднО. Женија је видела сјајпе и величапствене одаје и у вароши се дружила са тако названим „нобл" друштвом. Нише њених другарица у школи биле су благородпе госпођице, које презираху нросто уживап.е Жепијино у н.еним кравама, зеленом пол.у и т. д. И самом н.еном л>\бавнику морнару беше пеиојмл.иво, како је тако краспо девојче могло бити кћи човека, који је цео свој век за нлугом ходећи нровео. Нетру Мовбрају као и сваком оцу беше тешко гледати своје дете како ненрестано јадикује и здрав.ве губи, а не зпа за што. Ио каткад иозове евоје комшије на село мислећи да ће је то мало развеселити. Али то ништа не помаже, невесела шћућурила би се у кут какав. и гу би ; остала, докле се год гости не рази- ! ђу. После јој купи лепе* шарепе ха- ■

.т.ине, сиромах мишл.аше с тим ће је баш обрадовати. Женија би чисто затежући се захвалила оцу па онда би оставила хал.ипс и никад их не би обукла. Најпосле етане је клети отац својом седом косом . да му каже. шта је може развеселити и усрећити. Наморана н.еговим мољакањем рече да ће је усрећити то ако напусти своју аренду и оде е њоме у варош Лим да тамо живи. Поштени старина пије се томе падао. Отрашно л.убл.аше своју земљу и дуго се домишљао шта да ради. Од Чега га је разум одвраћао на то га је срце вукло. По дугом колебању пође за срцем: у невреме прода аренду и све своје добро. И са сузним очима оде у Лим са веселом Женијом да тамо живи од онога што је у банку уложио. Наскоро показа Женија да у вароши није са свим сретна. ћБене отмене другарице већ су госпе иа или је са евим презиру или кад јој дођу а оне стану смејати гејаклуку њенога оца. Отада иостаде Женија опет несретна. Једног дана цео се Лим подигао. То јест банка , и то она бапка у коју је Петт[) Мовбрај све своје уложио — зак.т.учила је своја иснлаћивања. Женија виде шта их чека. Отац не беше код куће; и она похита да га тражи. Ннала је где је и миш.т.аше да га натера да ма што спасе, док није још нропалицом иостао. Нађе га где је тра-жила . и где је од пеко доба најчешће бивао -• у некој механи са боцом вина. Једва је био толико трезан да разуме каква га пеерећа чека. Женија га изтера из механс и посрћући увећавао је гомилу иесретника, који еу етајали пред вратима банке. Пе иро1)С ни један еахат а он дође кући, трезан, али - нросјак. Од тога часа беше Петар несретник. Постаде туиоглав и Женија беше иринућена да храни и себе и њега. Жалоена је то иромепа за девојку, која се само око тога трудила, како ће се забавл.ати са нлемсиитим госнама. Али, част јој за то. бол.е се нонашала у несрећИ по у срећи. Добри л.уди жалише је и иомогоше јој те отвори школу. Тако јој испаде за руком те доби. иетина жалостан хлеб за седу главу. коју је њено девован.е уиесрећило. У то доба врати се са дугог пута млади морпар. ()н је био од добре кућс*, вал.ап морнар и беше добра срца. Како стаде погом на земл.у намах отрча Женији. Беше му вр.ш жао и учинио би је да је у

стању најсретнијом женом на свету. То наравно није могао. Био је јонт млад и завиеио је од богатпх и горде.т.ивих сродника. Често и подалеко ходаше они , зидаше куле но ваздуху, и јадиковаше се једно другом. Паметни људи укораваху /Кенију за н.ено понашатве према младом морнару. Али она га јако л.убл.аше и туга јој се сави око срца кад-иомисли на растанак, јер је опо оиомињаше и на њен грех, који учини са својим л.убалпиком . . . Расташе се . . . Женија је гледала за лађом док и еаме вите катарке не замакоше за талаее. Исилакане очи и бледо лице п.епо казиваху с каквим је срцем за лађом гледала. — После два месеца стајаше у неким новинама да је та лађа једне бурне ноћи случајну ватру за пријател.ски зцак д|»жала. новезе ее обали и сви који су на њој били пострадају, а с једним од њих и последња нада Женијина. (СвршиКе ее.)

> Иозорншту. (Приповстка.) 0 Зима године 1749—50. беше необичио дуга. Месец март, који је Париз других година тоилим нросветним сунцем гријао , беше тада врло ладан. Неирестане кише и нетрови недадоше ирестоници Луја XV. да пролеће у весел.у проведе. Беше нотоњих дана месеца марта кад таква киша удари, да се и пајвеселије Паризлије у своје куће нозатвараше. Само неколико Фењера свет .Баху у најужим улицама норед све олује, која је кроз варош хујала. Тим више иадала је у очи живост, око гостијонице „Клермопт-Тоне])" ; свет се скупљао са свих страна и хитао у Капију гостијоничку, где ее би.тете узимаху. Ту бепте тада позориште, у ком су грађани иариски вечерње часе у увесељавању ироводили. И ако беше ])ђаво време и ако је сала мала и неугодна била . онет се тога вечера велика множина света на каеи скуп.љала. Међу гом гомилом особи1о је иадао у очи један висок човек, који се све већма К])оз светину прогуриваше. ..Д]»жи се добро за мене Катарино" п])озбори он својој кће ]'И. једпој младој н јако увијеној девојци. ,.3а]> је то задовољство , које нам господин Арнод Бакила]) својим делом вечерас чини ?" Девојка неодговори ништа. а отац и неочекиваше од ље каква одгово|>а.