Земунски гласник

281

текла је крв, и то не могу душе опростити. И на задушнице, кад је владика Ерме.дандски дао звонити, око поноћи стајала је овде нисока с.тара механа, и многи путници видели су осветљене прозоре, али како ближе дођу одма нестане тога. Да ли ја сам видео како се светли тврда кућа, јаки диреци и снажан кров и оне ноћи, кад је нестало кмета, стајао је на помрчини и бури, приелољен човек уз онај стуб, готово ван себе, и тај човек био сам ја." — „Па приповедај." ,.Димитрије Оломић био је један суров човек. У целој околини нинико није знао одкуд је родом. Кад се сврши турски рат дође у земљи свакојаких обешењака, и Димитрије Сломић дође уједној чети тих дивљих људи. Беле, да је он пређашњег госу од ове куће, једног сиромашког данског трговца, убио, али о томе не може ни један поштен човек посведочити. Ми нећемо ђавола црњим правити него што је." — ,,Али немој ти ваздан дул>ити, причај само оно што је нужно!" рекох. „Заповедај, синко, аја ћу слушати ч Оамо би добро било кад би хтео да Ти кажем, да сам онда наумио с мојим богатим ујаком, који је по Мало трговао с кожама у Одеси, да идем у Цариград, и да понудим цару моју службу, јер ми рекоше да су сви Турци у рату изгинули, па сад који год хоће да се потурчи добиће колико му душа иште пара и жена. Али да, да не заборавим Димитрија Оломића; тај човек имао је од прилике својих 50 година био је врло мршав. Десно му је око стајало мало више од левог и на једној руци није имао палца; сад не могу баш да се сетим на којој; све ми се чини на десној, али не знам баш сигурно. Оп је свакад у за се у једној кутијци носио осечени палац; „јер" рече, кад ја устанем на дан бићу цео и ништа ми не сме „валити." Чудан човек тако еигурно мисли о својини свога тела, коме је то маленкост пресећи коме гркл>ан. Ал да, сад ми паде на памет, то је била. лева рука јер да на десној није имао налца, не би могао староме пшју заврнути. — Било је то баш онога дана, кад су на њиви господара Роландса, који је семе продапао. почели зрела зрна крунити. Ноћ је билакао и ова само још много мрачнија: мосед сени најмап.е није видео, а на мору се кливаше нешто вао кад би ко чаршаце вукао. Талалунаху и иабациваху лаку пену. Господар Оломић и ја били смо цигле две душе у целој кући. Али

да вас, не слажем јоште лежаше под вуруном једна пудла на три ноге а четврту су јој рибарска дечурлија одбила. Димитрије Сломић је често радио тако и сад отвори свој гвозден сандук и узе бројати паре; лампа једва по мало светлуцаше јер не беше зејтина. Морао сам седети на пољу; старац ми неда унутра. Шта да радим? Гостију нисмо имали , а ове ноћи нико и не дође; седнем на морску обалу и загледам се у даљину." „Слушај! нешто тутњи, неко куне, напреже се, крчи у песку, баш као да се кола тешко окрећу а кочијаш тера, коме у устима ђаво а глава празна. Ја потрчи тамо и заиста нешто се у помрчини миче као каква мала соба, зачала сј г дубоко у песак. Господару викнух ја, на ја на једно десет корака од њих ви сте запали у песак, ту нема помоћи. — Тек се чу мој глас а од једанпут се одзову три гласа. Тоје био господар, слуга и постилион. Ја прискочим тамо подупрем кола с једне стране, повучем коње с тога места и — богме то је стало доста муке — велика кола искобел,ају се нолако из песка и дођу на тврду зем.ву. Кад већ изађосмо поклони ми спахија једну златну кутију бога ми, златну кутију истина врло малу нисам могао ни прсте унутра турити, али је то била скупоцена ствар. У њој беше некаквог зеленог прашка, који ми иолете у нос кад је отворих. Тако је то, богаташи увек морају имати по што год особито." „Андрија човече," рекох му, не тиче се мене да л имају или немају богаташи штогод особито." (Свршиће ое.)

„Пооожне хршићанске жеље." (Свршетак.) 6. У новима црквама, које се јошт градити имају, да се не допусте из чувутских синагога пренешене преграде, које олтар и служећег свештеника од христијана сакривају, и жене од мушкараца растављају. И ово су већ сви иросвећени народи учинили, што више и сами чивути при поправљеном култу. За свештенство може се около олтара собица за облачење и т. д. додати, као што је у Карловачкој катедралиој цркви одавно већ учињено. А зашто да стојимо напред мн мушкарци, међу којима свакога порока више него међу женама има? Тко запсива Бога н сва света, тко је разбојник, тко убица? Тко се пићем

сваки час усвињује? Тко је ноћник и упропаститељ дома и породице? Тко нам гнусним говором и делма дечицу развраћује? Тко су блудници: младићи или дјевице? Тко је отровао Сократа? Тко је разапео Христа Спаситеља? Тко је народ свој на пол.у Косову издао? И опет смо ми боље нешто. него поштене и смерне и над дечицом својом довек бдијуће матере, супруге и сестре и кћери наше? Христос је мого у сред света стојећи учити , а наше свештенство треба да се крије од нас, и наше л-сене нису нас тако достојне, као Христа Спаеа? 7. Да се у цркву скамије понамештају, по примеру свију изображених народа. А нашто су нам онда столови, кад скамије не допушта слепоћа? За старе и немоћне, јели? Али није истина. Ено гледај сиромаха старца, гди члови поред стола, у ком се богати јак и млад за новце сместио; ено гледај сироту слабу баку, како згурена стоји пред столом богате накинђурене младе трговкиње! Али требамо прихода за цркве! Требамо га истина , али не начином, који од богомоље отерује, који нам богомољу мрзком и досадном твори. Прије него што се у мехадиским топлицама нова за православне болнике црква градити почела, молио сам писмено нашег либералног Г. Епископа, да скамије за болне допусти, који по цигљама по цркви полежу и муче се, докле богати столове заузму. Али који би владика дрзнуо, сам на своју руку овакову новост слепој простоти нашој у цркви показати ; то би таки значило и викало се: поунијатио се, покатоличио се и т. д. Али кад синод с конгресом то закључи и одобри, онда ће се за цјело без обштег противлења примити и полагано усвојити свуда. 8. Да се покрај сложног појања оргулзе на хор ставе. — Аа! тамо си забраздио? Знамо те сад, куда наглиш? Нећеш непревари. Нећемо ми католичке и лутеранске оргуље, него ћемо и одсад, као и досад. лагати Богу у молитви певајући: Хвалите јего во кимваљех доброгласних, хвалите јего во трубах и оргањех. — Ево вндимо слепци, како сами себе варамо, мислећи. да смо добро шго учинили, што смо оргуље из цркве избацили. Та тако су и Римокатолици н Евангелици прије учинили били, после реФормације . а даиас им само она црква оргуље иема, која није у стању набавиги их. — Какво би то небесном подобно