Земунски гласник

290

I

Нечиета механа. (Свршетак.) /V „Добри спахија," продужи приповедач , оп иије ни сумњао , а ја Бог ме још маље, да га водим у кућу где ће душу иепустити. Био је то мали господин с орденом на прсима и белом бароком. Становао је тамо иза ГГрага и тамо је имао добара, и сад је дошао и:-з Париза да иде у Петроград. Ми га одведосмо горе у нашу најбољу собу. Одмах ми се не допаде, кад ми господар Сломић оте златну кутију, нреврташе је у руци иа оида је мету на сто иод мало огледало. ,,Око поноћи дође Димитрије Оломић и стаде и]>ед мој кревет дј)жећи под пазухом сандук спахијин, и шта је то, господару?" рекох му. „Ти лудо сад ћеш знати," одговори. „Ходи само овамо , страном је господину нешто хрђаво." Пођем за њим уз ступља. Јадно ти га хрђаво! — то ли господар Оломић зове хрђаво?! .... Овеблаги Боже! Добри спахија ленгаше, пребацио главу нреко иоетел.е а лице му стоји пред човеком, који му је снирио за душу. Баш је тако исто било. „Бог вас убио!"' викнух са.в дркћући, „то сте ни урадили!" — „Мислиш?" заиита ме господар Оломић и приђо ми ближе , гледајући ме његовим оним оком што му више стајаше: ,,миели'ш, а?" „Ја не могох одговорити, само упрем очи на бољара, и гледајући га тако учини ми се, да му семиче подбрадак. Брзо му прискочим и иснравим му главу; али она није могла више стајати и клоне му на прса. Био је заиста мртав. — „Е," рече господар Оломић, „хајд' сад да очиетимо кућу. Господар је илатио и сад можо даље путовати." — „Мртви не путују," рекох. — „Држи ти л.сга само за ноге а ја ћу за главу," рече он, „па ћемо га одпети тамо у лсЈећи пееак. Тамо ће он полако потоиути, акадбуде на дну. ако му што год затреба, наћи ће већ чамо своје слуге." — „Како сте их однели?" запитам га, а сетивши се да је слуга био јака људина и да гоеподар Оломоћ није могао тако лако шњим готов бити. —- „Ја сам л.ега и ностилијона у сигурно место ударио рече безбожни човек це]>екајући се. ,.Пред мојим су очима по'1'онули. Постилијон је изгубио бич. па отишао да тражи, а слуга опет■ еребрн ланац, који је у шеширу чувао па му је заједпо са шеширом пао на дно. Оад ће га наћи."

„Не умем да кажем како ми је тада било, ја сам био еин побожних људи , елушао сам божје заповеди, нознавао сам и љубио попу — и сад сам стајао у кући убице, пред укоченим хладним човеком. Памет ми се окрене у глави и забуна иређе ме од главе до пете. Махао сам по ваздуху и разговарах са самим собом. Најзад шчеиамо обојица господина , па хајд ш њим на поље у помрчину. Пажљиво ириђемо обали, заљуљамо неколико пута мрца и — пл.ус, он се опружио беше на белој несталној глаткој пешчаној поврпЈини. Ту полагахио потоне! У иочетку беше нама окренуо лице , као да би хтео казати: Пазите добро; ја идем јако. али првом приликом, кад море истури своје мртве, доћићу ја опет! И тако иронадне. Бела се површипа затвори за њим и није се више ни најмања црна тачка могла приметити. Таласи дођоше, ваљаше се и цикаше, и ни један не открије нееак, премда се из даљиње радозналу гураху. Кад опет уђосмо у кућу, изаће пред нас саката иудла и махаше задовољно репом." „Оад нам осташе још кола, све по њима испретурасмо и извадисмо до најмање ствари. Шта је имао лепих ствари стари господин. 11а'г>осмо женскога накита, и четири са с.вим нове бароке. Димитрије Оломић однесе све ове лене стпари на сигурно меето. Код њега ти је то билосвангга ваља чувати; али је он баш своју душу изгубио. Почем је све у паре претворио, стрпа их у евој сандук па их отуда уредно вади као човеккоји раскошно живи, који само ждере и није, и који не може довољно набавити земаљеких блага. Ето тако емо ти ми онет живели. У мехапу су опет свраћали али не тако много. Ја сам се био репшо да идем у свет али не мадох срца. Господар Оломић пазио је на сваки мој корак и етрашпо ми је запретио да ћутим. И тако опет ту останем, али не учиних никаква успеха у мојој л.убави и у моме добру и имању. Прође и година дана как.о се убиство догодило и ја приметих на моме газди да је он врло иеепокојан и да га то неспокојство ни једног минута не оставља. Кућа беше са свим празна. Али шта би? Баш око поноћи чух где неко у ходнику вуче за звоио, једноч, /1варед, трипут и изгледаше врло нестрп^љиво. То је сиахија! рекох ја, а крв ми стаде у жилама. Кад иза1;Ох наноље, видох Димитрија, како носрћући цуња тамо амо као човек

који не зна шта да ради. Тада зазвони и четврти нут и тотакојако да је се по целој кући орило. „Иди деране!" рече он. „Идите сами" одговорах му смело. „Знате ви добро, ко вас то зове." Он диже батину да ме мазне, али рука му дрхташе, штап му паде, и рука Му клону. На једанпут се трже. „То су лупежи, то су лопови!" викну он, и брзо узлети уз басамаке! Ја чух да се врата затворише, па онда беше све мирно. Бура је бес нила. То беше ноћ каквих сам ја мало доживео. Море беше надошло и бацаше своје таласе баш до зида од куће. У малој баштици, коју сам ја засадио, видоше се из воде само главе од цвећа па се њихаше као да су пијане. Кров се кргпио и цнгље одлеташе пљускајући у море. Ја видох, како се вода пење уз ступње наше механе, као немно али заповедајући гост, који не плаћа ништа а притом се слободно башкари по кући. Помислите еамо како је то страншо, таква ноћ а још кућа није чиста. Ја причеках мало. дркћући и превијајући се; опет је било тихо. Наједанпут отворише се врата. и тако лагахно да ја нечух ништа, иђаху к мени три лика. Била су то бледа лица — познао сам их одмах. То је био спахија, његов слуга и постилијон. Иђаху управо к мени и иоследња сенка стаде на место одкуда дођоше. Ја паднем на земљу и кад ее опет подигох, њих је већ нестало. Кога сам саднашао? Димитрија Оломића где се потрбушке извалио, био је мртав! мртав на веки !" Андрија ућута, беше врло замитпљеи. Стајасмо један до другог, а пред нама бацаху развалине од куће лаке сенке на пешчани под. Отарац поглади руком по земљи као да је хтео побрисати те успомене. „Све је већ нроитло," рече он. „Од неправеднога безбожникова добра дала је власт начинити школу, где ће се деца учити како ваља неговати љубав и како треба бити милоердан. Ви нећете пожелети добра "с неправдом стеченог а иокориваћете се власти. Из неплоднога песка изникоше две лепше школе од мога цвећа. Ја сам путовао и тек сам се онда вратио кад је приповетка заборављена и кад је кућа са свим пронала. Одмах ношто ја побегох Куии кућу неки б.огат чивутин. Много је пара у њу страћио ; он даде на ново тапацирати собе, ст.епене и ходник окречи, 'али све у залуд. Гости се клонИше куће и који је баш и у опасности био ипак је во.кч* лутати ио ноћи него преноћити у проклетој механи.