Земунски гласник

305

вене кадиве па златом извезеие и окићене мерџанима и бисером. Па од куд така скуиоценост на ногама те цурице лепе? У Влашкој преетолници има много великаша, којих црномањаста боја и слични тип лица казују, да им у жилаМа крв тече , и ако су ради, да докажу да је боја њихове к])ви другојачија, него у осталих људи . . . Цигани су поетичан народик, вештаци од природе, сиромаси, са свих страна кињени , па и оггет еу одарени нечилг, што их над спо.мгом невољом уздиже. Најтежи носао не руши им веселост, али су вољнији да не раде тешке послове. Ово важи понајвише за влашке цигане, ма ј да су у истину једни исти ма где ј. да су на дому своме; ако имају једну лубеницу, мало „мамаглије" (куља, маиаљуга), нешто дувана, можда и чашицу ракије — е, онда су пресрећни. Кад раде гтевају и пуше, јер су тако навикли или је иотреба така; њихола несма не може се упоредити са руском народном песмом и тужном монотонијом гвеном ; њихова се ггесма не може упоредити ни са детињском једноликошћу црначких пееама у којима душе нема; њихова несма није ни руска ни црначка, али нас опомиње на обе. Цигани еу мезимчад природина. Л>уди су лепи и кад остаре, а цуре, разуме се, док не дорасту а и неко време после тога; тежак посао и чемеран живот са сиромашгва на које су осуђени, неумољиво руши њихову леиоту, која очарава. ЈЊнх је тешко опиеати, јер ее не могу уггоредити ни са којим народом. Стас им је правилан и витак , имају густу , црну косу , зубе који еу као енег бели, леце румене усне а ледегга сјајност њихових очију нигда де потамни. Израз њихова лица променом својом казује ти чудновату смесу од дивља страха и мелаггхо личких снова , од лукава подсмеха и безазлености њихове. Али што те чудновато нривлачи и што је за скулптора ггеиецргт .-ћиви извор — то је драж њихова дрЈкања и ггокретања. Циганска игра и свирка не може се упоредити ни сачим; јер , то није ,, красно-укочени - ' меније ни'ји каканунакарађени контртанцШта су хваљене играчице што балет играју, на спраму дивне, ђаволасте леноте диганчади. што играју! Шта је вештачко невање на енрам песме славујеве! Шта су солФеџе певачице што ггева колоратуре. на сгграм шевицвркутања.. Али на њима лежи проклетство и презрење а од тога их није

могло ништа искупити, па ни лепота њихова Војаркиња ће признати лепоту земаљкиње своје, ма да је и из нижег реда : али никад не ће рећи да и пр-ваве, презрене циганке могу бити лепе. Па и опет јесу. И најстрожији критичар признаће, да им је тело „благороднога" кроја; њихово лице казује на.м јогн бо.ве својства нихова. Заман ћете тражити плавих очију и ггогледа пуних \нутарње дубине; заман ће те тражити грчки нос или накалупљених , живописанргх — хоћу раћи живонисних устаг, која су у стању да се за сваки израз другаче наместе. У њих су усне господске боје и увек само једно зборе; оне гору за пољупцем и уживањем , коме се у наруч бацају са детињским ускликом и безазленопгћу за коју Евине ћери ништа не знају, од како им је прабаба јабуку загризла. Очи су им јасне, лепе бојом и изгледом, али еветлост њихова иогледа не може да греје. Њихов поглед може да севне као у грабљива звера, може да буде ладап и оштар као сечиво у јатагана, може да блесне зраком или да занламти и да изгоре у страсти — али полако гге греје никад. Аница беше право дете свога ггорекла, дете у истину, јер јој тада бепге тек двагтаест година а то је доба кад су циганске девојке најлегине — ма да нису сасвим ДОрасле. Она скакуташе и играше, смејанге се и певаше од јутра до мрака гта било време лепо или рђаво. Кад у јутру рано из пећине у којој је са својима преноћила помоли главу са коврџастом косом и осмехне се на гглаво ггебо, тада је випге нико не виде а кадкад по цео дан ни вруће мамаглије не окуси. Веше красан летњи дан. Тог дана после подне тискаше се Аггица са другарицама својим ггред Џиџмиџом, тамо где обичио стају кола и где се уздиже господска палача кнеза Кастаки Гика. У тој палачи беше стан турскога послаништва, које је требало са заетупницима осталих шест сила да већа о будућности земаља, што су гга Дунаву. Многи кола са охолим Арнаутима до грла у злату и са слугама богато обученим — зврјаху ггред ггалачом. Аница се увесељагзаше шаренилом тим и гледаше зачуђено где сви ти лепо обучени љ) ди седе са кочијашем или натраг а у колима сеђаше обичан човек V простом црном оделу. Из радозналости она се прогура ближе вратима. У тај мах сиђе се с кола млад човек, који кад види Аницу стаде. Њега изненади дивља лепота,

која га очара. За тим јој баци злвтан новац смешећи се и уђе у палачу. Али Аница с-е не маче с места. Огга га отпрати погледом а за тим погледа на поклон, што јој у руци бегие. Она још никада не виде дуката уруци својој а сада .јој то својина беш. Она јонг никада не погледа у тако ватрено око, нгто ге као магнет себи вуче, а сада тај ватрени поглед беше њој намењен. Тај млади човек бепге неки научењак, посланик са запада. Сутра дан оде он у Џиџмиџ. Кад дође на огго место, нађе Аницу. Она беше сама а у коси јој стајаггге леп румен цветак. Она се приближи странцу, плагпљива као срна из горице, пружи му цветак и нестаде је. Али он ју опет виде. Ко хоће да се диви и да позна лепоту и гОсподство Џиџмиџа — треба у вече да оде. Крај језера на коме сс лака гондола ниха, мимо брежуљак, који се као у каквој лепој слици уздиже тгад луговитом околином — указује ти се светло море од светила, видигп пгарену гоми.ту како се таласа, чујеш дивљу, бесну свирку како бруји. Широк, дуг пут пружио се пред тобоме, па и ако може тисућа ићи њиме, опет ее чини да .је мален за ову гомилу. ( 1 а обе стране гору жишци а тако и спред на кући што је у врту и што пред њоме војничка банда извија гласове који те привлаче; мало даље опет стоји једна гомила цигана и чека да и гта њих ред дође. Стотинама седе пред кућом и пунге, нију и смеју се; стотинама седе са обе стране гледећи оне што мимо њи пролажаху и поздрављајући познанике. А између њих иде и талаеа са река од свотине, којој краја нема. У наоколо госпође у светлом оделу, које гпутити. светле униФОрме, странско ноптиво а посред тога јадна одећа прОсијакова. Али овде нрестаје свака разлика. Свирка и лепота неда места никаквом другом осећању оеим весељу. Погле само, како се унаоколо све светли као сунце, како очи у оне цуре севају, сипају варнице на све стране и гору! Све је живља забава, све гушћа река. Ватрени збори а погледи хоће да сагору. Свирка махом као див.ва забруји а махом оиет пусти по који гласак тужан и пун чежње. По које лепушкато момче мало се више гтригне лепој сапутници, ту се шапћући протепа по која речца а образи се зарумене да изгору. Ко је пре сам ишао већ је одавно стекао друштва. А овде а онде одвоји се шап-

!