Земунски гласник

336

Украјинско предањс. (Наставак.) Тек што је стало залазити сунце, а Олесја брзо обуче чубун и потр ча покрај баштенског плота, но наједанпут срете се са Егоровном која је са кључевима у рукама ишла кући. — Куд ћештичице! рече старица и погледа на Олееју. Старица се осмеши, већ хтеде да оде но наједанпут јој се лице намршти а глава јој се затресе. — Шта тијенано? запита Олесја кад виде, да се Егоровна промену у лицу. _ — Није данас добар дан, тичице моја, није добар дан. Немој ићи у шетњу тако доцкан! — Шта ти је нано? Дан је био тако јасан, а већа милина у бога од куд ти то мислиш да данас није добар дан? — Дете моје драго! Што ћеш ти да знаш све ствари што се збијају у божјем свету. — Али кажи ми нано молим те о чему ти то збориш, кажи ми» да чујем! — Бечерас почињу падати звезде — рече старица, па се онда прекрсти и уздахну. — Какве звезде нано ? запита радознала Олееја. — Та ето лете по небу и расинају се по зе.мл.и у тако еветле и јасне искре. — Ја увек волем да гледам те ватрице нано! рече девојка. — Та ти волеш, али не знаш чедо моје да су то грешне душе, које се бацају с неба на земљу и још дуго, дуго скитаће се оне по земљи док самог . . . Олееја ништа не рече и замисли се. И старица је ћутала. Видело је се да су обе осећале неки унутарњн страх сећајући се о падајућим звездама, које су оне тако често виђале у топле летње ноћи. — Нано! рече наједанпут Олееја а дали те лутајуће душе могу учинити зло човеку? — Та зло оне невиноме немогу учинити дете моје, ама тек опет некако није мило човеку да се види са душом онога, који је већ даино иреминуо. Ко зна зашто те душе падају на земљу! — Сад се Ја не бојим тако падајућнх звезда, и ја би сама волела кад би се нешто могла после смрти претворити у такву једну падајућу звезду. Шта ти мислиш нано да ли се о томе може Бог умолити?

— Шта, шта, Бог с тобом! гле ј шта си ти наумила, боље би учинила да идеш да се помолиш богу и да легнеш да спаваш. — Не бој се добра мамице ја сам се само пошалила одговори умиљато Олесја. — Ајде кући боље ће бити! одговори старица. — Ја ћу само мало да проходам по брегу нано, нећу се дуго бавити. Н нечекајући старичиног одговора претрчи преко двора и пође стазом што води ка брачној могили. Егоровна погледа за девојком и мрмљајући оде кући. VI. Док је Олесја трчала стазом што води ка могили , пан Казимир већ је е' друге стране био дошао. Сунце је помрчало већ за стеном и широке ноћне сенке пружаху се по земљи; вриштине брачне могиле блистајући се руменом светлошћу уздизаше се над потамнелим иољима. Олесја дође до могиле и тек крочи на стазу кад је пан Казимир ухвати за руку. — Како си ме уплашио! рече девојче и наслони главу на Казимирове груди. — А ода шта се плашиш ? запита је Казимир. — Ја се ничега не бојим, али еад нећу да идем на могилу. Бечерас почињу иадати звезде. — Какве звезде? запита зачуђено Казимир. — Грешне душе што се шиљу са неба на земљу. — А зашто се шиљу ? — Зато да ходају око оних места где је закопано њихово тело или око онога који им је најмилији био на земљи. — И ти верујеш томе Олесја? — Како да не верујем? о томе ми је причала мати а она никад не лаже. Казимир тек што се осмехну кад се наједанпут трже и крочи натраг. У ваздуху се нешто вину и пред њиховим очима сину плава ватрица — то је била падајућа звезда. Она је пала на врх брачне могиле и ако је било до ње бар четрдесет корака, али Олесја и Касимир јасно су видели како је се она винула по црном камену, па се онда расу у јасне светле варнице. Нек,)лико минута вриштина брачне могиле обасјана је била илавим зраком и у њему каодаје нешто пливало као диа магловита бело-сјајна облака. Затим светлост угасну али се зачу неки глас налик на пољуб,

затим као да се неко засмеја . занлака и све се сврпш дубоким уздахом. ГЈан Казимир и Олесја стајали су ни живи ни мртви наелоњени уз дрво. Јеци умукоше , ^наоколо је било тихо и тамно, од реке је духала хладовина а са поља вејао је мирие сухога сена. — Но међер право веле да страх има велике очи — рече пан Казимир кад се мало поврати из страха. — Драгане мој , не говори тако; може се расрдити грешна душа, рече Олесја охоло, но са неком тешком сетом. — Т>аво ти однео и те блудеће душе и сав тај гад! повиче момак не знајући у чему ће да излије срдњу своју. — Казимире! повиче Олесја и отскочи од њега. — Срамота је да мушко верује бапским причама, гњевно рече он и хтеде да узме Олесју за руку; но она се одтргне и рече: Одлази! ја те се бојим! — Но зар ти хоћеш да ја верујем глупим причама? запита Казимир. — Ја не знам шта су то глупе приче драгане мој , али знам да је оно света истина у шта су још наши дедони веровали. Казимир је шутао. Међутим тамна*нојца покри околину. Месец зађе за облак који је Бог зна одкуда долетео, и само су звезде јасно трептале, и блесак њихов јасније се цртао на тамно плавој висини, која је изгледала тако јасна над потамнелом земљом. — Бреме је да идем кући! рече Олесја, ја се бојим да ме мајка не потражи. — Зар мила моја Олеејо нећеш да седиш самном вечерас на могили ? запита Казимир невесело. — Не, никако не могу драги. Вечерас морам таки ићи кући. — Олесја, рече Пољак сетно: Хоћеш ли ме вечно љубити ? . . . закуними се... Девојче се засмеја па онда наједанпут се нешто сневесели. — Зар је грех право се заклети Олесјо ? — Не, Казимире, не треба се клетвом шалити, то ми је говорила покојна мајка а она је била света. — Та то ти неће ништа шкодити и ја ћу се сам заклети. — Добро драги слушај што ћу да ти речем: Ако ја умрем пре тебе, моја ће душа слетати до тебе; а ако ја останем, кунем ти се оном падајућом звездом штоје пред нас отоич пала да никога другог