Земунски гласник

иеку више љубити. Ти одлазиш далеко . . . Закуни ми се и ти да нећеш другу љубити. Ако, мисдиш да неси Кадар то учити, ја онда и нетражим, а иначе закуни ми се тим, што сам и ја теби. Казимир је осмејајући се слушао ту детињасту клетву. — Мила моја никада те ја нећу изневерити. — Закуни ми се оном падајућом звездом, што се тако јасно вије по неб\ г . Ако ме изневериш то знај, да ће моја душа иадати с неба, и наћи ће те ма гди ти био! — Кунем ти се но сто пута, кунем ти се свим падајућим звездама! То је пан Казимир рекао као у шали, али кад ућута и погдеда на Олесју на срце му паде тешак терет. Блеђано лице девојчино, обасјано месечином изгледаше провидло , и на 1 ом блеДом лицу некако се чудно блисгаху дна чарна њена ока. Пачу се Казимиру учини да из тих дивних очију сиНуше варнице, налик на опе што их баца падајућа звезда. И он брзо рече: Збогом Олесја! Сутра ће мо се опет видити! и пође страни где му је коњиц стајао. — Зар нећеш да с • опростиш самном? рече Олесја и пружи му руку. — Збогом Олееја, збогом! Сутра ћемо ее зором видити. Топот коњских копита, одавно је умукнуо у даљини, а девојче још стајаше и гледаше у тамну дал.ину у којој јој нестаде милог драгана; бледо њено лице изгледаше још блеђе, и обливена од главе до ногу читавим потоком месечева блезка, она је изгледала као каква ноћна вила, које Украјинци тако давно сликају у својим поетичним причама. VII. . . . Пролазаху дани, недеље, месеци а атаман Свистун Бублински још се не враћаше из јуначка боја. Наста већ и зима. Старци , бабе и деца што осташе код куће, скупљаху се у дуге зимне вечери, и често се разговараху о својим својтама од којих небеше ни трага ни гласа. Стари козак Прокопенко што управљаше кућом, често је силазио на широку степу, по којој се таласао само бели снег, окретао је се лицем западу и дуго, дуго на нешто изгледао је. Особито је волео етарац да иде у степу у ведре зимње ноћи; тамо је он седео на камену или на могили што беше затрпана снегом. На набраном лицу извајане беху тешке бриге; тамне очи са неком суморном надом гледаху у

даљину, и он је тешко уздисао. Ас зашто' се вину тај уздах из слабачки његових груди? Да није то туга за старим другом, за милим Свистуном, с којом је Прокопенко провео живот, с киме се он готово нерастајаше? Или је се са тугом сећао онога доба када је он још био млад, када је његова десница лако окретала бритку ђорду? Може бити пред старим ратником пролазио је његов минули живот са свим својим бујним очаравањем. Осим старог Прокопенка много је било у салашу и других, који жудно изгледаху долазак атаманов. Много ми је цура тугујући очекивала драгана да јој се из боја врати, много ми је нева тајно јецала за мужем: својим. У та бурна времена о којима ми причамо , вести су се врло тешко проносили. Гласи су се предавали или степним знацима или нарочно одасланом улаку. Но последњи је често падао у ропство или изгубивши иута скапавао би у пустим степама носећи собом гром и добре и кобне гласе. Но улаци су вазда били дивни Козаци који су готови били ногинути за козачку славу. Степни знаци били су верни. На широким украјинским степама а близу | аквог главног насељења стражарили су Козаци. На могилама и уопште на високим местима тих линија мећали су мотке и на врх њих привезивали су бурад са сухим сеном и смолом. Ако се што важно догоди на пример удари непријатељ, да је попаљено неко место или Козаци пропали — стражари су запаљивали своје знаке те по њима су и остале линије добивале изветће о несрећи , брзој помоћи или глас да се спремају за изненадни нападај. Но ти знаци могли су се само давати по широким и равним просторијама, те тако несу их могли свуд употребљавати за ношење гласова. Козаци који су се по салашима настанили нису свагда веровали тим знацима, но су већином сами стражарили, јездили су на све стране да што чују, скупљали су гласе од путника што онуда пролажаху, идоше из салаша у салаш да се посаветују са својим комшијама и у опште су све радили да их душманин ненападне изненада и да их ненађе неспремне за бој. Тако из салаша атамана Бублинског одлазило је сваки дан по неколико Козака да огледају околину. Прокопечко је заповедао тим Козацима. Кад је атаман одлазио на бој он му је овако рекао : „Слушај Прокопенко

тари друже! четрдесет лета били смо заједно наше душмане и побратимили смо се за цела века. Ако буде суђено да се више не вратим, то сво моје добро и двор дајем ћерици мојој, а земљу теби. Ако душманин удари на моје рођено огњиште ти га нећеш оставити на поругу света, и осим гомиле пепела немој ништа више оставити Пољаку." И стари Козак дао је тврду реч да ће испунити вољу свог господара и друга. Ето зашто је он тако често ишао у степу и изгледао не ће ли видити каквог знака, не ће ли чути каква гласа о сво]има. Но никаква гласа нечујаше се о њимаисамо су се снежни вихори иокадшто са белим убовима носили изнад недогледних пол^а. Но шта је тада радила Олесја? Од оно доба од како је видосмо на могили Казимир више никако недолажаше. Млада козачкиња сваковече излазила је на могилу и изгледала драгана свога. Но мину лето, мину јесен , ето и зиме , могила се засу снегом, и несрећна Олесја могла је само кроз прозор избе своје гледати у магловиту даљину на брачну могилу. Покашто у ведре дане излазила је цура на двор, седала је на клупу и подупревши сухим р-укама суморну главу гледала је у то место где јој последњи пут затрепта њена срећа. Многоје се изменила девојка од оно доба од како се са драгим расгала. Поста мирна, угасну јој румен на лицу, а упале очи потамнише од суза. Стара Егоровна давно је упазила ту промену и мислила је да су је урекли. Често је ноћу долазила старица у Олесину избу и молила се богу изнад главе њене , покашто је кропила богојавленском водицом, иод подглавнике завлачила је мокар длан, под губер просипалаје неке траве, једном речју радила је све што је у то сујеверно доба одгонило нечастиву силу. Но то све ништа непоможе : девојка сваки дан све већма опадаше и слабљаше. Једиог студеног , бурног вечера; када је ужасаи ветар сипао на прозоре прамење снега, Егоровна униђе у избу Олесину. Девојка је седела иа постељи и држала је у рукама неки рад. У њеном лепом лицу није остало ни капљице крви. Егоровна уђе и стаде на праг. На набраном лицу старичином изнајана беше дубока туга. Она иогледа на Олесју, па онда тешко уздахну и прекрсти је. — Бог с' тобом , звездице мој; сјајна, што си се тако замислила