Земунски гласник

344

V) Украјинско прерњо. л

(Наставак.) Кад изиде стара, Олесја мало живахну, устаде са кревета, намести косу и огледа се на малено огледалце, што беше улепл.ено у зиду, па онда усекну свеку и седе крај прозора. У соби је било јасно и удобно. После неколико минута, врата полако шкрипнуше и на прагу се појави жена висока храста, са палицом у руци. На раменима јој висаше неки ћурак од мрка сукна. Остало рухо било је вунена сукња опасана широким кожним пасом. На левом рамену а о прљавом ремену висила је кожна торба. Глава јој је била повезана шамијом као чалмом, а исцод ње провириваху увојци густе косе која већ беше оседела од година а може бити од туге. Јасне но правилне црте, прав нос, танке етиснуте усне и над свима упале, велике црне очи показиваше да је та жена циганка. Са путницом смерно је поступала стара Егоровна. Олесја погледи на путницу, устаде, и замоли је ,да седне. Старица наслони у кут своју иалицу и седе на клупу противу младе козачкиње. — Ето матушка моје болесно дете, рече Егоровна, деде рођена дај јој штогод да јој лахне јере јој је ерце већ сно ископнило. — А, најпре да се упознам са госпођицом, а после ћемо да гледамо шта да радимо. Донеси ми чашу снежне воде и три брезова угљена. Путница то изговори тако јасним гласом, да се Олесја и нехотице трже. Егоровна таки изиде да изврши заповест, а циганка у то непрестано право гледаше у девојчино лице. И кад се Олесја од тога прописућег погледа циганкиног узнемири, онда њено лице узе тужно миран израз. — Знам ја тугу 1воју дете моје! рече цутница тихо и сасвим друкчим него што је говорила она са Егоровном. — Олесја спусти главу и на њеним бледим образима бризну румен. — Видим ја рану у твом срцу, мучно ће те излечити свака сила девојко. Ну ето што ћу да ти кажем а ти томе веруј девојко. Покори се судби, идуша ће твоја постати сјајна звезда и та ће звезда једанпут V години слетати са неба на земљу. Лзуди ћете дуго помињати и од рода н.а род ићи ће спомен о твојој добрОЈ ДЈШИ.

Олесја је слугаала путницу и ако је хрђаво појмила њен смисао, но сетни глас речи њени дубоко је проникнуо у њену душу , и чисто јој лакну на срцу. Ну униђе Егоровна, донесе чашу с водом и три угљена па мету на сто. Циганка узе угљен, промрмља чад њим нешто и баци га у воду. Вода ускипи као да је усијано гвожђе у њој, а угље паде на дно чаше. То исто учини и са другим па и са трећим. Када се кипљење утиша она извуче из кожне кесе своје неку суху траву, протре је у рукама и баци је у воду. Она још јаче ускипе и запенуша у висину и подиже се густа пара. Тада циганка полако уста са клупе, дуну у воду и кипљење преста. — Том водом прскај своје дете, рече врачара, обрнув се Егоровни, но. сети се да тај којега ви зовете у помоћ нигда неће променути своје осуде, и ја видим да ће звезда пасги. Рекав те тајанствепе речи стара узе своју палицу и неоиростив се оде из избе. Егоровна је стојала са замагљеним од страха очима, а Олесја је седела бледа и непомична, м^тув десну руку на груди. Густа нара напуни кљет и пламен горећиве свеће изгледао је у њој као крвава слика. Прође зима. Духну топли јужћи ветар, и земл>а се заодену листом. У шуми звиждукаше кос, а у пољу попеваше шева. Са пролећем и све оживе, све запева, зацветаше, зазеленише се широке сте.не, и одјекнуше милиунима премалсћгшх вееелих гласића, процвета и зазеленИ се дивна градина атамана Свистуна; но под дрвима његовим није више јечао онај сребрнасти глас оне, која га је чекала да јој дође; и нскако чудно тужно изгледаше и у врту и у пустом двору седог атамана. Од како је отишао атаман не чу се више о њему ни гласа. Стари Козак Прокопенко као и пре излазио је у степу, и као и пре гледао је некуд у тамну даљину; ну на његовом лицу могло је се прочитати само мирно очајање које код челичних људи прелази у хладну и охолу покорноет. Козаци што осташе на дому иђаху у оближње салаше, варошице и села и распитиваху о браћи својој какви ли их је удес задесио. „Као да у воду потонуше!" говораху салашани међу собом слушају ћи кобне гласе што им козаци доношаху. Ма- |

[ ло по мало угасну и потоња иада, да ће се икада више вратити атаман из љута боја. Поплакаше и сити се наразговараху о тајанственој судбини браће своје, па онда се сељаци латише обична пролећна рада. У двору атамановом царује нема тишина. Покашто се виђаше Егоровна што одаше по стајама. Много је се старицг изменила, много је се више згрбила, и ослабела! У тамним готово слепим очима њеним видео је се миран равнодушан живот, који обично удели жалосна самохрана старост. Но каква она сенка промиче покашто у изби! Чим сунце зађе а она лаганим корацима епусти се на дворишту и оде право на брачну могилу. У том сухом јадном створењу нико неби познао пређашњу здраву и веселу Олееју. Њено дугуљасто лице покривено је неким слабим бледилом које не страши, но на против од кога срце у грудима замре, следи се, и које измами човеку сузе на очи од еажалења. У очима девојкипим блисташе се чудан блесак, ну он је био смеран и у њему не бејаше ни искре бурне страсти. Од то доба од како је се снег отопио и степе се заоденуше травом и цвећем, Олееја је свако вече ишла намогилу. Тамо би је затекла и глуха поноћ и није само једном јутарње руменило обасјало белу прилику, која као каква авет седи на врху старе могиле. Стара Егоровпа венула је од туге гледајући љублену ћерицу своју. Сваке зоре ишла је стара у избу Олесину, и ако тамо неби затекла девојку, она је потрчала на могилу и звала јује. На глас старичин одзивала је се Олесја, слазила је са гробнице и ишла је шутећи кући. Дође и лето. Једног таквог ведрог вечера када је запад био обливен таким злађаним пурпуром, када у зраку владаше она нема тишина а силно вејаше мирис покошеног сена, стара Егоровна шеташе се по башти. Наједанпут стаде, поче нешто прислушкивати. У мирисном вечерњем ваздух.у разлеваше се неки тихи глас, као да се нека тужна песма разлегаше у даљину. Старица је стајала и слушала. А сјајно сунце залазаше и по земљи пружаху се ноћне сенке. Наједанпут се Егоровна прену као да је неко опржи; сгрбљен н.ен стас исправисе и она врло брзо пође брачној могили. Вечерња румен обасјавала је површину могиле златним руменим сјајем, који полако прелазаше у