Земунски гласник

Украјипско предање.

(Свршетак.) — Стари, викну коњаник, нема вигае твојега госггодара, дуго ћеш га још изгледати. Ну отварај капију. Прокопенко умеето да му одговори окиде ороз свог дугог турског пиштоља. Кад се дим разби пред мосгом небејаше више коњаника а на дну рова преметаше се крвава лешина. Отпоче се бој. Шака козака није се могла дуго борити, — мало пос-ле душмани већ освојише двор. Пољаке је водио млад вођа. Када уреди коњанике у дворишту дође дечко и овако му рече. — Пан који управља двором овим моли пана Казимира у двор. Пуковнику не беше мило кад чу његово име. Казимир је од оне ноћи, од како је се растао са Олесјом заборавио много о којечему, и ашиковање са лепом козакињом изгледаше му као неки давнашњи санак. И зацело Казимир није вољно догаао амо. Он је већ наумио био да се врати, кад гаппуни донеше глас да има близу неки богати салаш. Чета је тражила да их он туда проведе и Казимир несмеде се тога одрећи, бојећи се да га због тога неокриве. И гле, некадањи љубазник Олесијн сад је дошао амо као душманин , а пре само да се види са својом лелотом. Много се којешта нробуди у његовој дугаи Он је знао о смрти старог атамана који је у мукама издануо у Варгаави, но није знао шта је било са његовом ћерицом. Казимир сиђе с коња, заповеди пољацима да се немичу, а он им рече да ће ићи у двор да прими од управитеља Свистуновог сребро и злато , па оде у двор са још неколико пољака. Тамо је све било празно; зидови удараху на влагу. Срце Казимирово премре од бола, њему се тчини да му неки тихи глас шапће на ухо: не иди. Он уђе у пространу избу која је за времена Свистунова била дворана за дочек гостију и вијећа. Тамо на простртом ћилиму седео је стари козак Прокопенко. Крај њега стајала је његова ђорда и два турска пиштоља. А свуд около расут је био барут. Козак се беше налактио на боцу са барутом од које се пружаше читава река црна праха свуд око избе па чак и под.тле.- Запорожац је пушио малени чибучић.

— Добро ми догпао, рече Прокопенко. Ја сам нам панови приправио вечеру. Истина ту пеће бити сваке ђаконије, јер домаћин није код куће , а кад га видите реците му да је његов верни слуга умео госте почастити. И козак показана барут. Пољаци пребледише од страха. Казимир је видео шта их чека; он надјача охолост своју и рече. — Не губи ме старче, чета ће таки оставиги вага двор и нигда се више неће уњ вратити. Не губи ме, тако ти ћерице покојног друга! Допусти ми бар да се са Олесјом мало норазговарам! — Твоја драга снава већ у хладној земљи , друг мој , браћа моја т ј ».упу у црној земљи! Тамо ћеш и ти скоро, нека бар зборе у Варгаави како елавно свете Козаци козачку крв, како свете крвцу несрећне Украјине! Прокопенко узе у леву руку чибук, прекрсти се и стресе врео духански пугар на гомилу барута. У тренутку пламени вихар разори кућу и понесе у зрак нагрђена тела. У том тренуту затутњи под дворигатем други потмуо удар; земља се на разним местима наједанпут подиже и понесе у вис и људе и коње и све. Опустегае колебе, багате, плотови, стене све је то начинило грдни хаос ужасног разорења и када после треска тога настане пуста тигаина над гомилом развалине где — некад етајао двор атамана Свисгуна, пушио је се црн облак Дима дуго . . . дуго. Када тамна нојца покри ужасну слику пустоши и разорења , и лштељи салаитки који су за време боја прегали на другу страну пређогае опет на своју страну да виде своје рођено црно згаригате. На том месту где је стајао атаманов двор паде знезда ; блесак тога метеора био је крвав а расуте варнице угаснуше на хладној земљи. Веле, да је се у то доба на „брачпој лошли" показала бела сенка , која је мало по мало бледела најпосле слила се са густим мраком јесењске хладне ноћи.

Минуше године. На месту где је некад стајао тврди ДВор Свистуна Бублинског сад се је населило велико село. Украјина је свргаила своју дугу војну са Пол>ском, и Богдан Хијелницки које силбм а које преваром нлатио је душманипу за своја несрећна дела. Једног летњег вечера у село „Прокопенково" дође коњаник на дивном коњу. Видело је се. да је дуго иутовао,

по оном лепом млађаном лицу што беше покривепо млазевима зноја. И само месго на коме је некада стајао дцор атаманов много је се изменило; нема више пи рова. ни капије, ни мазгала. Широка равна степа пружајући се од истока до запада наслањаше се на камене обале бујне речице, а покрај тог брега раштркано бегае повелико село. Сваки стан и колеба има свој врт, који својим веселим изгледом и нехотице обећавају путнику љубазни дочек. Коњаник се сврну у прву колебу што стајаше украј пута и замоли за дочек. Вратнице отнори млада цура од својих петнајест лета и замоли госта да уђе у кућу . . . — Ето тако, пане Есауле, говорио је стари седи козак, окренув се младићу који је седео за столом под иконама, ето од то доба и иде ова историја. Ти си овде странац па и није чудо што то незнаш. — И сваке године пада звезда на вашу могилу? запита Есаул. — Сваке године и причали су нагаи стари да и то бага онога дана када је преминула госпођица Олесја. Не смеј се Гапка рече умиљато сгарац, обрнув се младој цури што је на вратницама госта дочекала. Девојче ;Се смири. Све скромно изгледаше у малбј изби. Над прозором висиле су ките трава и цвећа пгго простираху по изби неки ја.к балнамски мирис. Иконице беху накићене венцима од увела цвећа, међу којем бепте и свежег тек узабраног са поља. — Да пане Есауле, настави стараци јасам сам двапута видео како је седела на брачној могили покојница; она је плела венце од цвећа и певала је неку тужну неему, тако тужну да ти од ње срце у грудима замре. — А тамо, где јестајао двор атамана Свисту на ? — А тамо, лутају грешне душе душмана наших. Разговор се прекиде. Домаћица и цура донеше вечеру — и домаћин позвав својега госта седоше за сто. После вечере Ееаул и старац изађоше из колебе. Вече је било тихо. Јога се на западу руменила дуга ивица залазећег сунца. Но и ње неста. Над реком и стеиом подизаху се магле; из вртова вејао је мкрис сазревајућавоћа. Дивнаје украјинска ноћ дисала мирисом. Па како чудно дирне човека тај благи влажни сутоњ. А на небу, на оном плавом високом небу дрхтаху велике и мале звезде.