Земунски гласник

357

ако при том сам суделовао није, јер само су граиичари у стању, да бнају за углове , од којих рбихово материјадно и умно развиће и ироцветање зависи. По себи се разуме. да они неће интерес највишег в.дадајућег дома и државе из виД-а пустити. А ми смо уверени , да ово наше мнење, које ту отворено изрекосмо, сви становници у Војеној Граници с нами деде. На темељу онога што рекосмо, са страхопоШтовањем подписани општински заступници најпонизније моле: да Ваше Величанство најмилоетивије одлучити благоизволи , да се скупштипа граничара из целе Крајине што прр на ту цел. сазове, да већа и злк.вучке донесе о крајинском питању; по док то не буде, да се не дира у бМив срхо војене Крајине. Тако закључено у главној скупштини варошког заступништва , 3. септембра 1869. у Панчеву. Опако глаеи адреса нашега оп1 :ггинског већа. Има међу самим онштинарима неколико њих, који тај корак не одобравају, другима се пак чини да је значајно, што је корак покренут баш онда, кад се је земаљски поглавар подмаршал Вебер у Панчеву десио.

■ Наш нам дописник из Веограда пише: Г. Димитрије Матић мининистар просвете и црквених дела издао је распис свима директорима гимназија и полугимназија и гимназијских реалчица, у коме им преноручује, да особито пазе на предавање црквеног певања, које ,,узвишују религиозно осећање и облагорођава човечије срце." У распису се министрову вели, да тим ђацима, који добро певају, служиће то свагда за препоруку. ... Ми поштујемо енерђију г. Матића око заузимања да се школе у Србији поправе, али опет за то не можемо пропустити а да своје мњење о овом распису не кажемо. Узвисити религиозно чувство и „облагородити човечије" срце нлеменита су дела; али по моме мнењу ипак је главна препорика за ђака добар успех у позитивном знаљу. Главно је да човек позна своју цел и цел друштва у коме живи. а ја не верујем да ће то икад учинити црквено певање, већ једино наука. И можемо рећи да се „напредак" људства не састоји у моралним иоук ма него једино у радњи човековог духа, у открићима и проналасцима, које је човек у лаганом току времена мало по мало учинио."

— Г. Филип Христић и г. Димитрије Матић поднели су оставку на чланство школске комисије а на њихово место постављени еу г.г. Јован Драгашевић капетан и Стеван Поповић писар у министарству проснете. Сирома „Видов дан" баш сад ни да мрдне; изнесе „Орбија" на јавност његове чланке , што их је писао за време Карађорђевићеве владе у Србији, па сад „Видов дану" сасвим запунише уста. — Као што нам јављају из Беча, појавило се тамо неко неспоразумљење између војеног министарства и хрватско-унгарске владе због иитања о предаји вараждинске и крижевачке пуковније грађанској управи. Ово питање може лако да произведе значајну кризу. У идућем листу можда ћемо моћи што извесно-га јавити у тој ствари , јер кроз не.колико дана, као што нам јављају из Веча, решиће се ствар.

— Политична општина у Војеном Оиску изјавила се против тога , да се сједини са провинцијалом. Она је поднела Њ. В. цару адресу у том смислу , коју је „Заточник" у целости саопштио. И наш је сисачки допиеник у прошломе листу о тој адреси говорио , наводивши у кратко садржину њезину. Сисачка адреса навађа у главном оне истс надзоре , који се налазе и у земунском меморадуму. Ево један одломак речене адресе: „Молимо Ваше Величанство , да благонаклоно допусти препонизно подписаним заступником и становником војничкога Сиска своју најискренију захвалиост пред превишим престолом изрећи за племениту очинску одлуку , коју је Ваше Величанство у превишјем својем ручном писму од 19. коловоза о. г. министру ратному целе државе и председницима министарствах обијух полах царевине у послу војничке крајине и напосе још ове наше војничке обћине премилостиво доставити благоизволело. Отим узвишеним очитавањем превише воље своје, која о коначном укинућу војиичке крајине и о томе ради , да се иста стави под компетентну цивилну управу , удостајало је Ваше величанство давним и жељно гојеним жел^ам у све вијеке вјерна и на жртве спремна становничтва крајишкога доскочити, те коначно изпуњење његових пред превиши престол толико путих и тако

искреио донашаних молбах скрому изведењу привести. Наша дубока захвалност на тој изказаној нам превишој милости и коначном унажењу наших искрених молбах , тужбах и тегобах , доиста није мања него што бијаху и јесу жртве, које одана војничка крајина за вољу интересах целокупне државе досада имађаше носити , и којих неразмеран, на крајини лежећи терет , под којим се рек би укида, и ми садашњи крајишници и наиш пређи толико путих свом снагом као нанесену нам пеправду и прекомјеран терет пред превишим престолом описивасмо те подједно мољасмо , да се стање крајишниках изједначи према оному других народах монаркије. Разлози и уваживање већих околностих , које се осредоточиваху на пажење интересах целокупне монаркије, бијаху Досада узроком, да нам се оне прошње и тегобе, ма колико опе на тезалици праведности тежаху, неизпунише; али сада благосивљемо дубоком захвалности час, којим она уваживања и разлози престадоше бити силећом и судбином војничке крајине одлучујућом неодољивом потребом, те којим настаде могућност, да се без вређања најпречега интереса монаркије крајини удели што је право , те се с ње једном скину оне неразмјерне жртве, они тежки ирекомјерни терети, које она у интересу целокуине монаркије и у прилог осталим народом ове монаркије дуго, да нредуго носити мораше. Ну колико се узнесмо и колико се узрадовасмо и ми и становничтво целе војничке крајине над тим сретиим часом, којим се ослобођамо, ипак нам није дано, да ту тако дуго прежељно очекивану промјену наше судбине, тај знак очинске милости и праведности, непоздравимо без дубоке забринутости и без тежких бригах, које нас уз то зналазе. Та нас пако забринутост сналази с очитованих намјерах оних људих, који војничкој крајини намјењене очинске намјере Вашега Величанству у прилог самим себи и својим, становничтву крајине туђим сврхам, употребити, а становничтву војничке крајине на невољу и пропаст скренути желе. ..."

— Из Босне пишу „Заточнику": Истинабог, гласа се, да ће покрајинска -влада сарајевска за који дан изаелати некаква повјереника, да обилази Босну и да пита свет за