Земунски гласник

376

Крал> Гргур. (Свршетак.) И освану страховито јутро, које ће заручници краљевој донети кићене сватове. 0 горком тугом, преко сваке воље накити се дивна Ханријета. Зашушташе на љој тешке свилене хаљине; бисер и драго камење осу се по коси њезиној , а дуг, златом уткан вео допираше испод мале круне чак до земље црне. Све то ништа не значаше, никаке вредности немађаше у очима ојађене Ханријете; само скупо држи густи превес, јер јој он сакриваше горке, чемерне грозне сузе; посниско га опустила беше, па са склопљеним рукама, као закована седела је на мекој столици очекујући ужасан тренутак, кад ће се раставити омиљеног очинскога двора, — кад ће је одбећи свака златна нада. Тад се зачу иза двора тоггот халовитих коња пратње Атолове. И узбурка се срце у Ханријете. Иевеста је лако на ноге подскочила; узбацила драгоцени вео и као срна полетела на високу кулу. Њена је молитва послушана, испуниле се наде срца њезинога! Та лорд Дтол на претилу ђогину стигао беше пред двор на капију и очекиваше да му се улазак отвори. Али га није пратила ратоборна чета његових јунака , а на њему не беше убојног оружја; по овечаном руху које је на се ударио, рекао бих у госте се оправио беше; стајао је у кругу седморице по избор делија, који с њиме једнако обучени беху. 0 па шта јој је брига, где би се заручница јунака Атола забринула за оружје његово! Доста је за њу само кад јој је он у очима. Не куца ли он то алком на вратима, није ли то његов громовити, заповеднички глас , који зове да му се врата отворе? Па зар Ханријета и покрај тога у страху да зебе? Њој се чини да је већ ослобођена, да је спасена; радост заблиста у очима њеним; само је ноге мало издадоше, она се једва на њима држаше. Оасвим други осећаји разапињу при овом тренутку челичне прси оца њеног. Ма како пријатељски изгледао лорд Атол, ма био и мањи број пратилаца његових, лорд Ерол добро познаје десницу јунака који му се ириближује. „На оружје, на оружје " подвикује седи витез. ,,Похцчајге иа северну капију, затворте је, браните је; на њу је насрнуо Атол, коме је тешко џевапа дати. На ноге те синови моји! Да не да-

мо овој хали да продре у двор наш , да нам не потресе трон нашега краља!" Онет јасно закуца лорд Атол на вратима. Он види, истина је, на балкону Ружу Еролову , а и знаке радости који је потресају; али познаје и краљевско рухо на њој, познаје круну која утврђује вео на лицу њеном; по томе за своју поругу држи њене радосне знаке, иа све више гњевом иламтејаше, бурно куцање на вратима издаваше буру, која се подигла у срцу рвеговом. Но видећи да му се врата још не отварају, даде знак дружини својој, која с њиме заједно оборе д>та копља па с.6 затрчаше на високу, гвоздену капију. Од силнога удара гвихова понуцаше гвоздени клинови а врата се сурваше. Преко тих развала ускочише победиоци у н\тра и поносно стадоше у порти. Хоће неће мораде седи Ерол изаћи из двора. Не смеде више љутити љутита Атола, него га смерно ноздрављаше говорећи : „Јели по вољи, лорде Атоле , да се огледамо , ево руке која још мачем владати може, готов сам да преда те станем. А ако долазиш као пријатељ у госте, к мени никоме се више не радујем као теби!" Натмурено одговори лорд Атол: „Не тражим у тебе ни боја ни гозбе Дошао сам да одпратим невесту краљицу до њеног двора; ево за то краљевеког писма и печата Подозриво завирује лорд Ерол у писмо краљево, подозриво погледује на лорда Атола: виђаше му се да је то писмо само лукавством Атол прибавио ; тога ради овако говораше: „Не може ми се да верујем, да је његово величанство, мој краљ и зет баш тебе изабрао за девера његовој невести, то је само гола, лукава превара, ја ти не дам да изведеш мојега детета." „Ти се усуђујеш да не поштујеш реч краљеву?" викну лорд Атол још више разјарен, „Мени онда не остаје друго већ да силом прибавим поштовања речима његовим!" Па онда махну руком на дружину своју, те јуначки нападоше на оседела лорда Ерола , и за тили часак пројурише до одаје невестине, и већ она беше у рукама њиховим. На сусрет је потрчала Ханријета своме драгом Атолу, али на његовим јуначким прсима не нађе утичишта, за Којим је од толиког времена чезнула. Уздигнувши Јв с највећим иоштовањем на свога коња, вину се с њоме преко поља. а никака мила и драга реч, никаки

уздах не допре до уха њепога. Кад се мало од дворца поодмакли беху, приведе лорд Атол богато накићена вранца, који беше одређен да донесе до краљева двора његову дивну саиутницу; и он са задовољством и с великим страхопоштовањем држећи коња за вођице с ладним озбиљним ћутањем пратио је свој на сабљи, јуначки отети плен. Узалуд гледа Ханријета да се сретне у погледу са својим пратиоцем. Мала јој се нога измаче из узенђије, танки вео онусти се с лица њеног, а Атол опет придеваше завиљиво покривало, тихо уздизаше нежну ножицу у златну узенђију, али при том не дизаше свога оборена погледа, не одговараше ништа слатким гласима благодарности, који допреше до ушију његових. Путовали еу крајем Таја; зачуђена осврташе се око себе Ханријета , месТо јој непознато беше, и све даље и све више губише јој се из очију брегови њеног завичаја. У том силесгво народа изађе на сретање дивној невести. Благо је одговарала поздравима њиховим: песници нев; ху у славу Јвезину, цвећем и венцима утрпаваху је младе девојке. Ханријета се свему томе не могаше довоњно да надиви, па питаше једнога својих пратилаца: „Бога ти јуначе . можеш ли ми казати кроа чију ово земљу пролазимо? Ни су ли и ови двори у власти лорда Атола? На то доби одговор: „Ове је ово иод владом краља Гргура, а сва ова богата, депа поља прћија су гвегове поносне невесте!" Кад то зачу окрете ее Атолу побледела Ханријета, а грозне, бисер-сузе осуше се низ њене образе. Дубоко се клањајући питаше ју Атол: „Кака је невоља њеном величанству те сузама роси свога лица. Је л' се њеном величанству досадило на даљноме путу , не иде ли под њом доста тихо врани коњиц, или јој се од сунца очи засењују, или нежно лице њеног величанства није навикнуто на западне ветрове?" Ханријета га погледа очима пуним прекора па му тихо одговарати стаде: „Зар Атол још може да пита шта је његовој Ханријети ?" — Али Атол таки окрене главу од ње и покивну: „Камо сте се иесници? што сте умукнули? Попевајте онако иутнички што год, те веселите иесмом вашом госиуђу краљицу, како би лакше заборавила на евој завичај гледећи сјаје, који је престолу очекују!" Ханријета не могаше ништа на то прозборити него спусти на очн