Земунски гласник
У Земупу, 28. еептембра 1860.
9
Зе.чунски Гласнитс изла8и Недељом у јутру. Дена му је годишњаб форинти у оанкнотама заједно с поштаргшом или доставлШњему куку. За предбројнике у Сроији стане лист овај дукат цесареки с поштарином. Број 48. За Босиу, Херцегопнну и Ст.чру Србију 60 грота турских, ван турске поштарпне, коју предоројници сами имају плаћати.
Иредплату на Земунски Глаеник прима и.чАуетрије Сопроновапечатња у Земуну, пз Београда п унутрашље Србије г. Велимир Валожић у Београду. Предбројници иа Босне, Херцеговине и Старе Србије предброје сеу илаћеним писмима код управе вилаЈетскс печатњеу Сарајеву. Бе 3 новаца никакве ее не уважавају наручбине.
„Све за карод.*
-О-
II.
Ни у ког народа нечују се толико леиих намера као V нас Срба. Ми једнако гопоримо. „Све за •народ," а сваки само за се ради. Најужији је то круг, у коме смо делателни, где кодико толико енергије показујемо. У задружном, у општинском, у државном животу највеКа апатија овдадала је нама. Има л>уди што можда и душом и срцем желе, да се извесна мета у народском животу достигне, али се не лаћају оних срестава што правцимице истој мети воде. Идући таким не увиђавним путем долазе најпосле до убуђења, да кошије бивају зато да видимо како коњи трче, неисЈКусном јахачу неколико дуката из .џепа да извучемо или најпосле да то радимо једино с тога, што се по целој Европи тако ради. Или грађанске касине и читаонице да се подижу зато, да у какој наслоњачи IIо ваздан згодно дремати можемо. Таке мисди долазе природно кад у .сваком предузећу гледамо само на себичну корист, те нам среброљубље неда да истинску корист проаикнемо. Нема тог Србина, коме се не би ■срце чудном слутњом замутило , кад види како млого добра тонуу пра•зној Формалности, а млого животне мудрине празним теоријама. Али му се с друге стране ведри чело, кад види, да Срби излазе на поље јавног рада — јављају се као .прапи народ — а што није једном народу немогуће? Кад би се државл.ани пак нојавили у пуној сиести и удруженим силама. онда би се евака ненгода крила испред чисте народске свести. Добри путови, регу^исање Мораве, ушорење села а у њима добре школе, све би то биле играчке за предузимача велик-ог.као што је народ.
Занимљиву слику таких пословап.а прича нам један путник што је по Инглеској путовао. ,,Тамо, вели оп, видео сам толико предмега којима се човек дивити мора само ако није слеп или ако време испроведе у пушењу и стварању празних ,,идеала." Радозналост ме је мучила те упитах једног Инглеза: Ко сагради ову ћуприју што се тако ласно миче а опег је јака? Ко подиже те толике силне болнице, где се јадна браћа наша негују ? Ко ли болсе мој, погради толике канале што најважније тачке вежу? Кажите ми молим вас ко је та.ј славни владалац, што је заповедио да се све то сагради и дотера — кажите ми да му елавно име упамтим и прах да му благословим! . .. Горди син моћне Инглеске погледа ме зачуђено па ми подругљив® одговори: Ви сте чини ми се неки појета па мислите да су та чуда производи каког узвишеног ђенија, али то долази са свим природно, кад се посао међу више њих добро подели." Инглез је изрекао сушту истину. Више очију вигпе виде, У већине је сила голема а у појединаца малена. Али и у већине та голема сила постаје права снага тек онда кад сви њени појединци једној мети теже, или што-но научењаци веле, кад их све веже заједнички интерес и жудња за бољим стањем. Такви узроци не покрећу удруживање, кад су народи под тиранијом. До душе по неки одушевљени и родољуби власник може у извесним тренуцима да учини чудеса, али тек заједчички интерес, та најчвртћа веза, кадар је да се родол убским делима користује како вал>а, те ствар народну сретно да доврши. С те стране „избавитељ народа" ,,отац отаџбине" јесу и остају V народном речнику само празне титуле. У нас има доста снаге, то су до-
казале толике нрилике; али је та снага поцепана и показује знаке живота једва толико, колико је за државни организам потребно. Та ми немамо у нашој отаџбини ни једне уређене реке и ћуприје, а камо ли завода за пољску привреду, умет* ности, производње и трговину, који би иоле одговарали цели. Техничка школа и реалка у Београду једини су ексемплари таких корисних завода. Таких завода очекујемо еамо од владе и „правитељства," чекамо велим као ману с неба, а нећемо да се удружавамо па да располажемо са својим властитим добром а влада само нек нас чува да нас кака страна сила не покрене из коловрата напредовања нашег. „Сваки је својој срећи ковач ! к То не важи само за поједине, него је и у животу народа необорима истина. Душевни полет не може да се развије у оног народа, за кога влада с-ве ради, ајош мање где је вазда неслобода радње и јавног договора. У нашсј отаџбини имено имало би млого којешта да се поправи, али влада крај све воље не може ни у пола да подмири све народске нотребе, јер би оггда требала да су јој на руци сва она срества што могу бити сваком посебице. Али што је најгоре она би се тада пачала у послове, за које није позвата. Тако на пример кад би званичним актом зановедила народу, да регулише Мораву, да ушори села, да сагради прече друмове и оправи лековите воДб. Али то све не можр*'богме „Наитијем св. Духа" да се учини, већ за то је нужна здружена снага, нужан је душевни полет, који ће се у нашег народа тек тако пробудити ако се мало више побринемо за своју просвету јер крај свих арсенала, најмљених дипломата и војених организатора српека величина остаће празна жеља до века.