Земунски гласник

385

У окорелом лицу старог ђенерала севну зрака чудновато, ал није му се могло на ино мораде горди свој гаешир са вијугајућим цррјем с глапе скинути и реки: „Оче! Ви сте поштен човек, каквих мало имаде. Налог ћу вамизвршити? Сбогом остајте, пак се сетите кад год и мене! Наполеон стајао је код високо еведеног прозора пословног му кабипета у двору тиљерија па је диктисао своме тајнику заповести, што су цео свет потресале кад му рече да је догпао ђенерал ЛеФебар. „Дакле ? запита при уласку овога, стугшв неколико корака Предањ, шта вели старац?" „Господару, одговори му ђенерал, свећепик Вунапарта оће да останеу своме селу и у свом чину. Мисли да је тамо на правом месту, е боји се, да неби био добар владика, што нема за то довољних својстава." Цар скрсти руке па се промисли неколико минута, слеже раменима па рече: Марим ја, нек остаие шта је, ал нек пе каже да је породице Булапартине! Светски догађаји котрљаху се својим током. Из Русије врати се титан, који је код ногу својих половину света гледао, с подерапим срцем натраг у постојбину. Острво Елба, камо га оправише у прогонство, било је мало владалачкој теисњи. Још једаред прикупи све душевне силе своје да учини последњи удар, да њим све уништи, али се је звезда угасила беше. Битка код Бељаљанса беше одсудна за њега ; на усамљеном острову св. Јелене која је ваљана да га сахрани, имао је доста времена, да размишља о ништавости свеколико земаљске славе и величине. Суморним оком тврдо сниснув усне, седео је на својој стени, гледао је у безкрајну пучину океана, у једину слику неограђене величине, која му још пре остала беше. Видео је крсташице лађе које су туда бродиле и које су сваки помисао на бегство сатирале, а на челу свидиле се боре све то мрачније. Једног дана дадоше му писмо неко мало, црним воевом запечаћено, што је из Евроие дошло, Равнодушан раскиде печат. У писму је било само неколико речи, мала објава да му ре стриц Бунапарта, сеоски парох цосле дугог дужности својој верног и делателног живота од општине своје љубљен и високо иоштован, мнрно и спокојно у вечност преселио. „Ко зна," црозбори дубоко замислив ее преда се, а уста му се џа једно магноцење разцукоше на

горКи осмејак. „Ко зна, можда је он био најсретнији у целој нашој породици." Превео Б. В.

До Шздвда.

IV. Био сал и у шабачкој читаоници, која је истина малена, али видео сам, да је добро уређена и да ту има скоро свију српеких а и других словенских листова. Но опазио сам, да се ни у Шапцу тај завод не посећује , но из тога се не може закључити, да шапчане не интересује, што по свету бива, већ је та појава онаква иста, као и у другим местима н. пр. у Земуну, где публика или непосредно држи листова или их налази по другим јавним местима. Рекао сам, да су шабачки сокаци ноћу прилично осветљени, и то понајвише од силних Фењера што пред механама гору, а у свима тим механама и каФанама има по неки српски лисг. КаФане су дакле и у Шанцу она места, где се понајвише новине читају и где се и дискусије о јавним стварима воде, наравно свагда с оном нредосторожношћу, која је сваком иоле иаметном човеку наложена у погледу на ванредне суме што су министру унутрашњих дела на диепозицији. У хотелу „Еврогш" и ја се састадох са једним знанцем, кога можда десетак година видео нисам. То бејаше проФесор на шабачкој гимназији, који ми је много причао о наклоности шапчана за књижевност и позва ме, да заведем Филијал моје штампарије у Шапцу. Не само што би популаран месни лист, рече, у Шапцу опстати могао, већ би се ту и иначе књижеван рад развијао. „Тако н. пр. рече, има у нашега владике више рукописа спремљених за штампу, које би он издао на свет. Он је ту мисао, да се печатња у Шапцу заведе, више пута преда мном изрекао и жао ми је шго баш сад обилази епархију те вас не могу с њиме упознати." Г. проФесор претресао је сва питања што покрећу садањи живот народни, и конзервативно гледиште његово као да му налаже, да се убитачни« тежњама радикалаца на иут стане и за то ваљда хоће да в(. заведе и у Шапцу печатња, кс а би служила против либерализма. Али и са напредњачке етране био сам у Шапцу позван, да отворим печатњу. Седећи у еудници и

дивећи се јавности, која је у Србији и при грађанским парницама заведена, нађем се ту са братом Милованом Ј., који је такође дошао да слуша јавно суђење. Он ме зачуђен упита откуд ја у Шапцу и кад му рекох, да сам сад први пут ноходио Шабац и да ми се варош доиада, позове ме и он да ту штлмпарију отворим. II г. Милоаан ми је причао за , намеру ваљ.аног владике г. Мојсија, за коју ми је и речени г. проФесор говорио. И заиста би Шабац добро место било за штампарску радљу , једно што је. ту интелигенција прилично заступљена, друго што је живо трговачко мес/го. Столица је конзиеторије, окружног и среског иачелства , окружног и среског суда, гимназије, па и општински се живот све већма развија, а то су све уелови за опстанак и развијће штампарске радње. Уз то и илеменита тежња тамошњега архијереја, који се и у томе разликује од аустријско-српских владика; јер док је грчко-оријенталски патријарх патријаршијску постојећу штампарију затворио, шабачки владика хоће. да принесе жртве , да се такова у Шапцу заведе. А каква разлика постоји између материјалних средстава ових велико-достојника? Веле, да владика Мојсије има више рукоииса за штампу спремљених а у Карловцима савијали су ире ситничари бибер са листовима рукописа историје српске , што ју је написао у заточењу деепот Бранковић! Рекао сам, да сам био на јавном суђењу. Но пре но што се је отпочело, гледао сам ревизију двојице коњаника од народне војске , ко ји су дошли у начелништво, да их виши оФицир стајаће војске прегледа. Ти су коњаници дошли на коњима са свим по пропису наоружани. Видело се на њима, да трговачком реду припадају, јер као што су им хгоњи били лепи и чисти, тако и оружје и сва јахаћа оправа бејаше у доброме реду. Док је ревизија трајала, т. ј. док су коњаници пред оФициром све с коња скинули и опет наместили, скупи се око њих гомила гледалаца, и ту чух свакојаке примедбе о народној војсци. Варошанима'као да није по вољи та установа, што им не само доста трошка прави, већ и ради које много дангубе, те им послови трие штету. То цонајвише беху трговци, што у том смислу критиковаху установу народне војске, но познато је да мање више свуда у свету баш тр-