Зенит

1920. Помишља се и на душу, која je у рату била предата наоружаним ђаволима и рогатим вилама, Савест се једва буди. Поезија лута у лавиринтима символизма и националног фразерства. Сликарство je у области инфериорне имитације. Скулптура почива на косовској патетичности. Музика у напевима „Бећарца“ или германске полифоније. „Модерну Европу“ и „револуцију“ пропагује београдска новина „Прогрес“. У Љубљани стихови „Чловек з бомбами“ Антуна Подбевшека. После фељтонске борбе за „експресионистичку сцену“ и поштовање филма, две књиге Љубомира Мицића „Спас Душе“ (са предговором Августина Ујевића) и „Источни Грех", предходе једном новом поглављу ваше књижевности и нашег духовног живота уопште. У јесен ове године, пада зачеће часописа ЗЕНИТА и покрега ЗЕНИТИЗМА. Само мало објашњења: није се смело остати више у оквиру CBOJE душе. Морало се прећи оквир регионалне ограничености. Морало се разлити ван оквира, до најдубљих људских висина. Морало ce je победита себе т. j, индивидуализам и приправљати се за нову и наслућену епоху колективизма. За то ново стање духа и душе требало je наћи адекватан израз : требало je безусловно, да тај нови салтомортале балканског духа добије и ново име, требало je, да се безусловно подцрта и спољња разлика од сличних европских покрета новога времена. Требало je одлучно пресећи све традиције, европске и домаће, како би се немилосрдно и под новом заставом објавио рат до истраге свему, што заудара по одвратној прошлости. Најважније било je, да се нађе пут ове прве борбе за културну независност Балкана и ново стварање човечанства. Највиша тачка наших тежња ван оквира je ЗЕНИТ, а пут наших напора нека буде ЗЕНИТИЗАМ. Речи су постале дело. На тим основама почело се хучно и бурно градити. Најпре разарати, а затим стварати! Место икакве повеље, у основе балканске матице новога стварања, положио je своју младост један песник, по имену Љубомир Мицић. Он никада пре тога није помишљао, да оснива било какав часопис. Такве амбиције нису га мориле ни гониле. Свршивши основну школу рата у Галицији и филозофски факултет у Загребу, он постаје скроман песнички радник, неспособан за завист и интригу, неспособан за пакост, неспособан да свом ближњем нанесе било какву бол. Невољен од својих школских и књижевних другова, разочаран празнином и каљужом савремене књижевне генерације он je засукао рукаве, шьунуо на све и одговорио радом, устрајним и неуморним. Нежељено, постао je вођ једног покрета који je растао из дубине, који je настајао као пролеће и развио своју нову заставу у свим областима духовног живота и рада. Тај чувени зенитистички покрет постао je светски покрет, кога одушевљено поздрављају и страни

година VI ЗЕНИТ број 38