Зенит

поратној поезији, о нашем поратном духовном животу, о нашим поратним културним напорима? Иако их нема много, можда их ипак има. (Не одлучује опсег књиге, него садржина књиге. Тако и ви умете да говорите). Зар je још увек за нас много важније „угледање“ на стране писце (важи за све земље сем Совјетске Русије) него огледање наших писаца, наших пробуђених снага уопште ? Зенитисти сматрају да би требало да то буде важније од свих брбљарија о Пиранделу или Галсвортију, важније од мушког и женског пола y старом веку (Н. Вулића). To je оно што нас „мртве“ интересује и што нас дели од ових „живих“, као супротне полове. Како ce види, сви ти антизенитисти заједно нису баш ни мало опасни противници y уметничкој области. Они су по својим талентима сасвим импотентни, преживају туђу храну и опијају ce звуковима предратних шупљих фраза. Ни издалека они нису толико опасни, колико су сами уобразили и колико својим обманутим обожаваоцима изгледају. Млада зенитистичка генерација, једним храбрим налетом својих објављених дела и парола, за увек их je избацила из седла. И зато ce они издашно и здушно свете. Све су то људи и жене, који нису никада мислили својим главама, који нису никада осећали својим осећањима. Све су то трабанти прописаних „угледања“, a сав њихов рад je устајала жабокречина и нечист одјек туђих књижевности. Нажалост, ми још немамо довољно лекара да станемо на пут тој епидемији европског мајмунисања, да истребимо ту кугу свеопште, можда и несвесне инфериорности. Али и без лекара, зенитизам je једини лек, који води ка јасној свести о својој моћи и пут који води ка ослобођењу вашег духа и наше душе. Па што ce чудите онда зенитистичкој ведрини и борбеној издржљивости ? То долази од јасноће наше зенитозофије, од јасноће одређеног пута којим треба да ce иде кога ви никада пре зенитизма нисте имали. Што ce не чудите вашем сумраку, који ce никада више неће изменити са светлошћу? Ту и лежи највећа тајна што ви не „разумете“ зенитизам, кога ви безбројни и безимени сишете сваки на свој начин. Ви зенитизам нећете никада ни разумети. A када будете изигравали да га „разумете“, као што сте неки дан изигравали да разумете кубизам (Бранко Поповић по уметничкој вредности професор универзитета), ми ћемо и онда бити убеђени да ви ништа не разумете и мораћемо да ce слатко смејемо вашој универзалности. (Зенитизам je идеја нове уметности н њезина филозофија a кубизам je само техника новог сликарског израза). Јер, када бисте ви доиста имали своја убеђења и своје вредности, за које сте ce једном крваво борили као и ми, ви их неби мењали као кравате, као кошуље или као жене. Ви бисте ce већ давно хрвали са зенитизмом a неби чекали тобожњу његову смрт, неби чекали y мирноме ставу, да вам зенитизам отпева опело много пре, него што сте ви то на календару ваше „скромности“ и „супериорности“

година VI

број 43

5