Зенит

вило код многих књижевних пикаваца (Вел. Јанковић, Настасијевић и др.), јер зенитизам je неисцрпан извор духовног богаства и новог уметничког израза. У зенитистичким редовима не хара морална ни књижевна корупција. Плодови зенитизма дозрели су y овој јубиларној години нарочито, y години полицијског насртаја на књижевно-уметнички часопис ЗЕНИТ и његовог уредника. Зенитистичка поезија триумфално je прохујала кроз београдску судницу a вал зенитизма прешао je локалне границе „међународно признатог подручја“. Дух зенитизма постаје све више својина и садржина нових генерација y разнородном и широком свету. У нашој земљи, очевидно, зенитизам je извршио пресудан утнцај на све наше поратне песнике, признавали они то или не. Докази говоре. И због тога, чак je и „оправдан“ јединствен бојкот часописа ЗЕНИТА и покрета ЗЕНИТИЗМА. Овај фамозни антизенитизам, осветљен моћним зраком зенитизма, изгледа и овако: cтapи, заштитници старог духа и старог морала, боре ce помоћу својих друштвених положаја, да помоћу њих очувају своје књижевно-уметничке положаје, које им je то исто друштво даровало по најумеренијој цени, испод коштања. A они су од увек били испод цене и јефтини, како на језику тако и на делу. Међутим млади, који су такође припадници старог морала и деца из једне те исте буржоаске колевке, „боре ce“ само зато, да потисну старе са њихових друштвених положаја, које они желе да заузму, Мало ce нарогуше (Црњански, Р. Петровић), мало извештаче по узору са стране (Ристић, Матић), мало ce напудеришу „модерним“ паролама и мало кокетирају са револуционариношћу под јорганом (Драинац, Були, Винавер), мало препишу по који туђи стих или изигравају Вертера (Ковачевић, Дединац, Благојевић), мало на сувише слободан начин преведу по коју Витменову песму (Синиша Кордић), мало ce обазру по старим стиховима Мицићевим и Пољансковим сви одреда сарадници „Мисли“ чија имена нисмо успели да упамтимо, макар да су „нови, најмлађи таленти, последња генерација наше нове лирике“, како ce то уснуло Сими Пандуровићу y Главњачи (Види попис имена y „антологији најновије лирике Мисао“ која je y ствари антологија неталентованих стихотвораца и гимназијских „песника“). Ето, на тај начин стечених права на величину, на репрезентацију. Ето заслуга за отаџбину и вечност, односно за радикалиу или коју демократску странку. A све оно, што je потребно за потпун преображај унутрашње личности, њима je сасвим непознато. Све оно што изискује највећи напор за уништење старудија y самом себи, којима смо претоварени од наше мрске прошлости, све je то за њих непознато шпанско село. Све жртве, које ce морају свако дневно приносити y име препорођаја целога човека, за своје ново рођење и за постајање новога човека, све то њима није ни на крај памети, нити они о томе уопште мисле. Доста je њима да ce изврши само пролазна галама, доста je да намигују

година VI

број 43

7