Златиборски правнички дани

Златибор 2011 Социјална права и европске интеграције

IV. Запослени-грађанин и социјални дијалог

Социјални дијалог – бипартитни или мултипартитни својеврсни је соијални "агаре" – "трпеза социјалног напретка и достојанства" на раду. Социјали дијалог дели судбину политичког, културног, верског дијалога – менталитета (колективног несвесног) једног народа, и по правилу је на нивоу ових других облика дијалога у једној заједници (социјални дијалог може бити мање развијен од политичког – либерализам; али социјални дијалог по правилу није развијенији од политичког). Политичке заједнице са дугом традицијом политичког дијалога и политичког компромиса стварају претпоставку за успејан социјални дијалог – компромис. Уколико је политички дијалог употпуњен филозофијом социјалне државе, државе или друштва благостања, филозофијом "социјалне Европе" у оквиру Европске уније, то има за последицу развијено колективно преговарање у националним и европским оквирима. Ипак, не постоји једнозначна условљеност. Развијенији социјални дијалог по правилу води већој стабилности политичке демократије. Криза социјалног дијалога је криза хуманизма, односно нужно води дехуманизацији на местима рада (подређеност вс. дијалог), што је карактеристично за неолиберализам глобализације. У условима глобализације, и у европским оквирима, долази до тренда деколективизације, децентрализације, мада и европеизације - јачања европског социјалног дијалога. Криза социјалног дијалога је последица слабљења социјалне моћи синдиката (пад стопе синдикализације), мада није дото до опадања моћи удружења послодаваца у многим земљама ЕУ, тако да социјални дијалог опстаје и захваљујући удружењима послодаваца (стандардизација услова рада значи и стандардизацију услова пословања у погледу радне снаге), а нарочито пракси интервенционизма (социјалне) државе у виду проширења дејства колективног уговора о раду (што мотивише послодавце да остану у удружењу послодаваца како би могли утицати на садржину, посебно секторског колективног уговора чије дејство потом извршна власт проширује, на иницијативу социјалних партнера). На тај начин, држава подстиче социјални дијалог прописујући репрезентативност социјалних партнера, обавезу колективног преговарања (на гранском нивоу или нивоу послодавца – о зарадама и радном времену), успостављањем јавних агенција за мирно решавање колективних радних спорова.

У Србији је последњих година социјални дијалог у кризи. До закључивања Општег колективног уговора дошло је тек 2008, у приватном сектору је веома мали број посебних (гранских) колективних уговора о закључен, све ређе се закључују колективни уговору код приватних послодаваца – обухватност запослених колективним уговорима је све мања и мања (сем у јавним предузећима и установама јавних служби). Парадокс је у томе