Значај културне борбе у Француској

86

Члан први. — Људи се рађају и остају слободни и једнаки у правима; друштвене разлике могу постојати једино ради ошште користи.

Члан други. — Циљ сваке политичке заједнице је тај, да чува и штити природна и неоспорива права човјека. Ова права јесу: слобода, својина, безбједност и отпор угњетавању.

Члан трећи. — Начело сваког суверенства лежи битно у самоме Народу: ниједно тијело, ниједна јединка не може да врши власт, која изричито не проистиче из Народа.

Члан. четврти. — Слобода се састоји у вршењу свега, што не наноси штету другоме; по томе вршење природних права сваког човјека нема других граница до ли таких, које осигуравају осталим члановима друштва уживање ових истих права; ове границе се могу одредити једино законом.

Члан пети. — Закон нема право да забрањује ништа друго, до ли само така дјела, која штете друштву. (ве, што није забрањено законом, не може се запријечити, и. нико не може бити присиљен да чини оно, што закон не наређује.

Члан шести. — Закон је израз ошште воље, сваки грађанин има право да судјелује при стварању закона, било лично, било преко свога заступника. Закон мора бити исти за сваког, било то у погледу заштите или у погледу казне. Сви грађани, будући су пред њиме једнаки, имају једнако право на сва јавна достојанства, мјеста и звања, по својој способности, гдје се не смије ништа друго узимати у обзир, него њихове врлине и њихов таленат.

Члан седма. — Ниједан човјек не смије бити оптужен, затворен или у затвору држан, до ли у случајевима, који су означени у закону и по прописима, које закон одређује. Они, који траже, који одашиљу, који извршују