Значај културне борбе у Француској

87

или који наређују самовољне заповијести, морају бити кажњени; но за то сваки грађанин, позват или задржан на основу закона, дужан је, да се с мјеста покори; свако опирање, с његове стране, чини га кривим.

Члан осми. Закон смије прописивати само таке казне, које су строго узевши и очевидно нужне; нико не може бити друкчије кажњен, до ли на основу закона, који је донесен и објављен прије учињеног преступа и који је законски примјењен.

Члан девети. — Сваки се човјек мора сматрати као невин, све дотле, док се не докаже, да је крив; ако се нађе за неопходно нужно, да се затвори, онда законом треба да се укине свака строгост, која не би била потребита за осигурање надвора над њим.

Члан десети. — Нико не смије бити узнемириван због својих назора, ма. то било и вјерских, ако њихово манифестовање не квари јавни ред, који је законом утврђен.

Члан. једанаеста. — Слободно пекавивање мисли и мњења је једно од најдрагоцјенијих права човјека. Сваки, дакле, грађанин може слободно говорити, писати и штампати, имајући на уму, да је одговоран за злоупотребе ове слободе, у случајевима које је закон предвидио.

Члан дватавсти. — Да би се зајемчила човјекова, и грађанинова права, од пријеке је потребе, да. постоји државна моћ. Ова је моћ, дакле, установљена у корпет свију, а не због личне користи оних, којима је повјерена.

Члан тритаветит. За одржавање државне моћи; за трошкове око администрације, заједнички порез је неопходан: он мора да буде једнако распоређен на све грађане, према њиховом материјалном стању.

Члап четрнаеста. — Сваки грађанин има право да рјешава, лично или преко својих представника, о нужности општег пореза, да даје на њ свој слободан пристанак, да води контролу, на што се употребљава и да му одређује количину, стопу, изворе за покриће и трајање.