Значај културне борбе у Француској

86

штампе, поткупљивања, наставе у школи и изван школе

и т. д. њихова пропаганда се шири, на велику штету народне еволуције. Профанишући праву науку Богочовјека, срамотећи прави осјећај патриотизма, изврћући чисти значај слободе, братства и једнакости, Римска Црква у Француској дочекује, п ако у виду тобожње жртве, пуна наде и увјерења зору ХХ-ог вијека.

Република стрекну, хуманим духовима набраше се боре на челу, видећи, гдје дух мрака хоће наново да замлата својим црним крилима. На лицу му је опет маска, у облику човјека, коју већ једном скину одважна рука великог Гамбете, показавши тако демона народне слободе у свој својој голотињи.

чланова, одазва се величапственом парастосу, којп је даван за покој погинулих жртава у Богородичиној Цркви у Паризу. Чланови Сената и Коморе, чланови владе и безбројпа множина народа бијаше ту. Бесједу је држао доминиканац П. Оливис. О томе прича Ханри Брисон: „Још чујем и чути ћу цијелог мог живота овог дреког доминиканца, правог насљедника силних страсти, што управљаху при стварању његовог рода, како расправља тему своје 'одвратне бесједе: Жртве катастрофе, рече, погинуле су због испаштања наших гријехова. Наши злочини — то је ваше безвјерство! Двадесет година у назад, у 1870—1871. Бог нас је казлио поразом. И ми, пе само, да писмо примилп ову казну и прихватили је као лекцију за у будуће, него емо, услијед нове непобожпостн, установили Републику, коју придржавамо већ четврт стољећа! Ми нијесмо оејећали, пе осјетисмо још да је наш једини спас у подвргнућу народне власти под религиозну власт. О тога нас божија казџа ево постизава опет, која, у ствари није казна, него нова вјесник, што нам га Бог шаље, у својој очпнској великодушности и бескрајној благости: вшше од стотину милосрдних жена бп принесено жртвенику, учинивши тиме завјет, да нас већ једном Бог окрене на прави пут, по коме би се повратили, окајујући наше гријехе, у крило универзалне цркве, која је апсолутна владарка свију дууштава!“ Ми се вгледасмо сви, наставља Брисон, пуни једа или забуне; скандал бијаше достигао свој врхунац, народна побожност увријеђена, а народна власт осрамоћена.“