Значај културне борбе у Француској

50

бити користан друштву, у коме се налази, — то је девиза Духа Слободе, што предводи модерну Француску.

Недајте право никоме, ко се не покорава безусловно папивму. Заточите равум, срце и вољу сваког човјека, како не би могао да размишља и да се буни против догми, које му ми и Римска Црква дајемо, — тако прокламира реакција.

Свјетлост и Мрак, Слобода и Ропство, Знање и Незнање, Прогрес и Назадњаштво... ето, то су антиподне чињенице, које карактершшу културну борбу у Француској. У једном је табору француски народ, предвођен генијем СОвјетлости, Слободе, Знања, Прогреса, а у другом табору је реакција, предвођена Мраком, Ропством, Незнањем, Назадњаштвом... демонима, оличеним у плутократизму Римске Цркве.

Хумани и патриотски осјећаји предводе први табор, експанзивни и шовинистички осјећаји воде други табор.

Човјечанска и народна воља шаље на бојиште прву војску, демонска и папистичка воља гура па недјела други табор.

Како се дакле види, значај те борбе не обухваћа само француски народ, него се тиче и цијелог човјечанства. Није то само борба Француске са Римском Црквом, не, — то је борба Свјетлости са Мраком. То је борба Слободе са Ропством. У колико је она француска, у толико је и човјечанска. Јер роб не само да не може бити патриота, он не може бити ни човјек. Права националних и човјечанских осјећаја у ропству су заједно с човјеком заточена. „Роб, вели Монтескије, нема породице, по томе нема пи нације. Он је ствар посве изолована; по томе не може утицати на нацију ни на човјечанство.

Настава и васпитање, сама им ријеч показује, не могу се ни замислити у мрачном табору: то би значило свезати лађу, да по води иде.