Значај културне борбе у Француској

69

је осуђен на ломачу (1628). Побјегавши, би ухваћен и затворен. Но пошто се у Парламенту покрену дебата због њега, смртна осуда буде одгођена. Послије 18 мјесеци дебатпрања, Парламенат закључи, да се смртна казна претвори у вјечиту робију. Годину дана касније, Вјо умре у затвору (1626).

Исте те године се објављује, у Картагени, јавна аутодафа за спаљивање невиних жртава. Том приликом се позивљу вјерни, да присуствују редовно спаљивању „јеретика.“ Позив је тај гласио: „У славу и хвалу Бога, Нашег Господина, и за напредак католичке вјере, славиће се јавни чин вјере на великој пијаци, крај луке, гдје долазе галије Његовог Величанства. Нека је на знање свима становницима овога града и путницима, који се буду у њему нашли, као и свима становницима свију околних мјеста, да треба да присуствују овоме вјерском акту, како би могли на тај начин постићи индулгенцију и опроштаје, што их је одобрила Света Апостолска. Столица. Нека је дакле на знање свима и свакоме, ко год буде присуствовао овоме чину, као и другим сличним актима, што буду слиједили, да ће бити опроштен гријехова.“ (!...)

Године 1627., послије открића Кеплерових астрономеких закона, католички лицемјери учинише по свом обичају једну ујдурму, да би се осветили славном научнику Кеплеру. Напшме, не могавши ништа да учине, њему лично, окомише се на његову мајку, оптуживши је, да је вјештица и да има посла са демоном, који јој открива небеске тајне. Инквизиција је осуди на ломачу, што би било и извршено, да војвода Виртенбершки на молбе Кеплерове, не учини потребите кораке. Мати Кеплерова, послије двогодишњег тамновања, би пуштена на слободу.

Урбен Грандие, лудински парох. И ако католички свећеник бијаше, Грандие није могао а да не жигоше