Зора
56
3 О Р А
То еамо дрви беху, ништавнл створови ситни, Сдепљени на кори црној, гмижући по прашини. Што једни друге прогоне умржњи неумитни, Ношени крилима страсти обмани и таштини „Како је то ружно доле!" шапутах скрушен бо.жом, А она рећи ће јетко: „То је судбина звезде! „Јер све што живи и ходи мрачном планетом овом, „Усудом прогнано то је у тужну долину беде." „И ви се борите смртни, и стреле оштрпте љуте „Да их отровним у срда бодете братска, „Кријућ 1 врхове њине, крај срда, под часне скуте, „С усана осмех вам љупки, нодла је, лажна маска! „Хијене подобја људска што труле лешнне глођу, „Не дајућ 1 мира смртноме да санак вечни енива, „Што срдем мраморним мнмо невоље, беде, нрођу, „То им је срећа земна, то циљем живота бива!" А с мрачне кугле оздо чула се нотмула јека, Урлиди то су страшни шакала бесни и јетки, А бурни мравињак људи глед'о се из далека Где врп у виру црном, ко призор ружнн и ретки.. „ Ја нећу враћат' се доље?" са страхом упитах слику „Тн мораш опет сићи, ја сам те позвала само, „Да с'светле впсине видиш земаљску борбу ниску „Те лакше боле блажиш, кад опет будеш тажо". „Ти патши много, тешко, у светскод вртлогу томе, „Крв ти млазовна лоптп из љуто рањених груди; „Но да л 1 си тешит' се знао у болу и јаду своме, „И топ.тим љубави дахом кравити са срца студи?" „Ти мнијеш несрећан да си, но да ли среће има „У томе тартару грешном, кој 1 вео јада скрива, „И на тлу прашном тамо, где црва ништавих има, „И где се јаук и песма у реку смртп слива?" 10. јануара 1896 г. Б и т о љ.
„Сиђи. па сумње гони мрак, и греди сме.то мети, „А рај у себи тражи, и певај љубави краси, „Очисти вером душу, увреде праштањем свети „ Јер љубав вечна је само. ннт' дах је смрти гаеи!" И не чујућ ми више очајне речи и молбе, Да ме остави јоште на светле висине оне, Не би ли удаљен глед'о позорје самртне борбе, Она ме лагано пушти, и облак поче да тоне К'о чамац каронов тихо у мрачнп свијет ниже; И ја сам божицу глед'о у сред небесног баја, Подобну божјему сину, кад се из гроба диже, Летећи крилма златним престољу вечнога сјаја. Дако се губио азур широке пучине плаве, И светлост сунашца златног тавније увнј'о облак, Земљина кугла мрачна у сред очајне страве, Стајаше преда-мнол близу, погледу тек на домак! Кад они очајни крици језом ми нрожмаше тело, Сломљене бо.тне душе, ја нознах обману тада; Студ је безверја, туге, ледина бнће пм це.то, К'о кад са санком слатким варљива одбегне нада... И неета призрака светог... а кад сам међ' људе пао, Ја лиру пригрлих звучну, славећи љубав, Бога, А судбу прометејску песмом еам блажити стао, Ломећи окове трде с клонулог бнћа свога. Но место утехе, мира, све сам гужнији био Елизеј чистоте чедне на земљи не могох наћи, А воду заборава још нисам са Лете пио, Још чекам Божицу дивну кад ће на земљу саћи Па да ме што нре тамо у цветне пољане зове; Где нема отрова људског, где вечна младост влада, Где душа аиђедских јата у миљу среће плове, Далеко, што даље само. од ове планете јада!.... Сима Ј. АврамовиЂ.