Зора

САПУТНИЦА

55

па га и опет загри и поче да таре по ЈЕИЦу. Много је требало, док је Осман-бег дошао к себп. —- Твој је мејдан, — рекоше му.

— Мој? — Јес' твој, — рече Алпја, све волим изгубити него тебе. И обојица загрљени кренуше у Мостар Свет. ЋоровиЋ.

С а п у ли сам будан био ? Тек лаки шум ше прену, И светлост мека п бдага озари одају моју, А лахор, трепером својиш, испуни тншину њену. И 0)К1 спусти руку на врелу главу моју! Заципљен гледах салик ког' машта млађана ствара Но миље место страха прожиже стегнуте груди, А поглед божанско нежни, ирепунрајскога чара, У души милину благу заносно сладошћу буди —

н и д а Ввезде су близу бпле, — не, то беху сунца рајска, Но без трепета бледог што земљи презриво дају, Оне су светлиле друкче, к'о јасна прозорја мајска, Златећн пучипу неба у благо азурном сјају. Све је чаробно било: и небо, и звезда призрак, Тајних хорова песма, и миљем препуна душа, И ваздух заносно слатки, а лахор благи и лак Што дахом мириса свога милине едемске куша...

„Ја знадем све боле твоје" — толико саморече, А сребрн глас се оте ко ехо са харфе звучне, Кад се кроз ионоћ нему, и сјајно звездано вече, Губи кроз баште цветне, и грли потоке хучне...

А облак један нлави од свога одвојен јата, Пловпо беше тихо к'о орао с оликпских гора, Ширећи лака крила на домак божанскпх врата, К'о весник силнога Феба што светли одозгора.

„Хајде на даљне путе" —и груди наднесе бајне, Милујућ' рукож меком упало лице ми бледо Јаћу те будно пратнт' кроз стазе незнано крајне „ Да вндиш с висине светле, што смртни ниј е глед'о!"

И красна Божпца та, застаде у лету лаком, На седе, дижућ' мене, на одлом небесна трона, И ја се покорих у мах, н седох заједно с њом, А благим и љуиким гласом рече ми тада она:

И ношен, надземном силом, ј е пођох радосно с њоме, Летећи, лаким летом, кроз етар мирисно сјајнп; К'ождралшто кдпкћућ'спешнсрећномецпљусвоме Нацветнеобалемора, где шумсе разлежетајни... Спокојство овлада мноме, и миљем блаженог јава Дисаху груди лако у тихој нучини света, К'о ведра. блага лица, кад нежно одојче сиава, На крилу срећне мајке што наде у њему срета...

„Погледај горе самонатниче трошнога света" И тако, кад снустих очи, ја видех црну груду У тмини, полумраку, к'о роба презрена, клета, Што прппет за тартар страшни тешку проклиње судбу. То земља наша беше! И кад се вео црнп диже, Што куглу њену крио к'о застор са одра тужна, Ја тада сагледахсвет где коромпреиуклом гмиже. Гризућп наказно лице овог несрећног сужња...

Уз наслон њене руке, а вођен Божнцом драгом, Ја гледах безбројна сунца, што сипљу огањ живн, И зраке светле ломе нодобно камењу драгом, Ком' се двоножац клања, и бајном нризраку дивп.

У калу, праху, н јаду. врио је мравпњак људски, Без реда и без милостп газећи врх костију, II све је, страховном журбом, вршнло пос'о мрски Грабежа. очајне борбе, једнога против свију!