Зора
54
3 О Р А
бег му се чипи бол.и и ирикладнији, ама Али-бег м}' је иријатељ, а и кољеновић је. Док му најиошље наде на иамет, да се лати старога обичаја. II он се подиже. — Чујте и анлдјишите! — рече, Ја вам не могу ништа, него да радите, што еу и стари радили . . . Који је однесе на мејдану, нека је његова. И Осман-бег и Али-бег погледаше се. Обојици је било мучно, врло мучно. Зар они, који су живили као браћа, да се сад побију око једне ђевојке. А ђевојака има на све стране, па да бирају до миле воље. Обојици се чинило, да је мејда.н највиша будалаштина. Али кад им паде на памет Хатиџа, обојица готово да полуде. Та оно је љепота над љепотама! Оно је најдивнија хурија од свију хурија, што правовјерне У џенету дочекују. — Па шта велиш? — рече Осман-бег. — Ја — ништа, — Како ништа? — Па ето, да баш изађемо. — Пеке. Па обојица изађоше из магазе и растадоше .се, а да не рекоше више ни ријечи. Бијаше им, као да се какав грдан терет свалио, па их гуши, а опростити га се не могу. VI. Дође уречени дан. На мостарскоме бишћу стали су двојица мејданџија један према другоме, а на бијесним љеванским хатовима. Обојица су млади п ватрени, створени су за мејдана, па ипак као да га не бијаху жељни. Неколико старијих људи, а међу њима и Хусага, ста.јали су на страни и гледали шта ће бити п који ће мејданџија одржати побједу. Сваки је са нестрпљењем очекивао, кад ће почетп, те је непрестанце погледао у њих.
Док почеше. Измакоше коње мало подаље, па онда у трку, са сабљама, полетише један против другога. Осман-бег удари први, а Али-бег дочека и вјешто одби удар. Па опет наставише. — Осман-бег је бољи! — рекоше неки. — Није него Али-бег, —веледруги, па једнако гледају и примјећују. Осман-бег је заиста био бољи. Боље и вјештије је нападао, и ма да се Алибег вјешто бранио, ипак се могло впђети, да му одољети неће. — Ха соколе! — јуначе га неки, а он се упео, па само одбија. Док Осман-бег измакну хата, да се залети. Затегну дизгине, па онда пусти и хат полети као стријела. Сви зауставише дах. Али-бег диже сабљу да се одбрани, а у исти мах Осман-бегов хат окрену главу, па. баш да се пропне, кад посрну, а Османбег паде под њега. Сабља му одлети на једну, а фес на другу страну. — Аферим! Твој је мејдан! — довикнуше неки Али-бегу, па пођоше Османбегу. — Уби ли се? — питају га. Али он не одговори, — био је онесвјешћен. А Али-бег погледа са коња, па му се учпни, да је мртав. За час заборавп на све, сјети се њихова хабаблука, па као без памети скочи с коња. — Османе! Османе ! — викну и уфати га. Осман-бег само тихо јаукну, а Алибег га диже из траве, па га загрли. — Османе! брате! шта ти је! . . Твој је мејдан! Сви се згледаше. — Његов? — Јес његов . . . Хат му је посрно, а он би добио! Ја сам видио! — рече,