Зора

60

3 О Р А

II. Не враћај се . . . е враћај се никад више; нека тако вјечно стоје Међу нажа мора пуста. — Плам љубавни пропао је Што кињаше грудп вјерне. — Дпжућ теби с клетвом чашу Згазила сам љубав нашу; Уморих је, растргох је, као дишће вихор љути; Ја је убих, ето, убих и сад ћути, вјечно ћути Санком смрти. Лакше тече кроза жиле мога тјела Утишана крвца врела. Лако сан ми очи склапа, нит се впше суза креће Зовући те страсно, жудно. — 0, колико мпра, среће! Као цв'јетак, што у ноћп анђеоску пјесму слуша, Почива ми тиха душа; Не враћај се никад више! Ђе си некад срећу брао Без одзива п без гласа самртни је печат пао ... Хоћу да те мрзпм тако, к'о ти кад ми вјеру даде, Што дан један љубит знаде. Хоћу да те сл'јепо мрзим за године моје цв'јетне Што их квасих еузам врелим чекајућ те душе сјетне; Ој младости, што љубљаше тако страсно, тако жудно Жртвована узалудно ... Ал' и мржња мори, дави, и у мржњи сузе сл'једе . .. Ја бих хтјела да те ув"јек моје очи близу гледе Ма те по сто пута клела . . . Немам снаге, немам моћи, Оспм суза без помоћи ... Хоћу мира, много мира... Рец'те нек се једном смири, Онај огањ јецајући, што се мојом душом шири ... Он је неко, што се тужи, непријатељ, чудовпште, Болник, који здравља иште; Неко, што се грозно кида под теретом силни јада, Па се диже са ужасом бјесну силу да надвлада; Неко, што се љуто бори, кличућ помоћ тужним вриском, Да не умре смртним стиском.

С талијанског

Алекса.